После Никољдана у Србији се највише слави Ђурђевдан. То је слава мојих предака, који потичу из Доброселице са Златибора. Моја баба Мара је говорила да ако је на Ђурђевдан ведро – “да ће бити плодна година”, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – “да ће лето бити сушно”.
Дурђевдан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23.априла 303. године. Свети Георгије је један од девет великомученика и страдалника за хришћанску веру. Он је историјска личност, живео је у време цара Диоклецијана 284-305, великог прогонитеља присталица, тада непризнате, хришћанске вере. Родио се у Кападокији у кући добростојећих родитеља хришћана. У двадесетој години постао је трибун цара Диоклецијана. Када је цар почео да прогони хршћане, Ђорђе је иступио и храбро му се супротставио, бранећи хришћанску веру. Бацили су га на страшне муке, Ђорђе се молио Богу који је услишио о његове молитве, исцељивао га је на велико дивљење народа, који је онда прелазио у хришћанску веру. Тако се уздигао у ред светаца великомученика.
На иконама се представља на коњу, када с копљем пробада аждају. Икона је настала по једном предању које каже, – била је огромна аждаја која је излазила из језера и прождирала људе, а имала је и отрован задах од кога су људи умирали. Почели су да жртвују децу да умилостиве аждају. На крају је дошао ред на ћерку јединицу тамошњег владара. Спремили су је и окитили, али док је она стајала уплакана наишао је Свети Ђорђе, јашући на коњу и са копљем у руци. Тада излази аждаја из језера, а Ђорђе појури ка њој и забоде јој копље у чељуст усмртивши је… Сви су потом примили хришћансво и славили Светога Ђорђа… У ствари аждаја симболично представља стару религију као многобожачку силу која је “прождирала” невине хришћане. Свети Ђорђе је победио аждају и задао смртни ударац мнобоштву. Хришћанка је постала чак и жена цара Диоклецијана, Александра. Цар их је обоје осудио на смрт одсецањем главе. Царица је издахнула пре погубљења. Ђорђева светост је потврђена чудима која су се дешавала на његовом гробу, због којих су хришћани почели да му се моле.
Ђурђевдански празник у Ужицу подразумевао је обичаје као што су плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци. По једном обичају, увече уочи Ђурђевдана или на сам Ђурђевдан пре зоре уберу се зелене гранчице, па се њима окити цела кућа да би цела година и дом берићетни и плодни. Тада је цело Ужице било окићено зеленилом, што је давало допринос свечаној атмосфери. Пре Другог св. рата Ужичани су на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на “ђурђевдански уранак”, најчешће у Аду, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће, обавезно јагње на ражњу. Они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама, тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу обично окићеним фијакерима, разним чезама и таксијима. Оркестар Четвртог пука “Стеван Немања” парадно одевен је чекао као за сликање уређен. Стилизоване шапке, блузе са тророгим патинима на џеповима, сјај дугмади, гајтани, плетенице, еполете са златастим ресама, празничне беле униформе красили су војне музичаре. Блех музика и на том свечаном скупу, кермесу, поводом ђурђевданског уранка нудила је променадни концерт марша и ритмове валцера.
А у Ужицу ту одмах уз тротоара Малога парка и Гимназије поређани аутомобили на такси станици – најчешће “фордови” и “шевролети”, они који се данас само могу видети у музејима. То су аутомобили ужичких шофера и аутомеханичара који су за празник таксисти, спремни да свима који желе да се провозају дају своје услуге, парадно или ради излета у околини, спорски одевени очекују своје суграђане. Сви су ту – Пипеља за воланом, ту су и Чучко, Наум, Јоле, Бели, Радован, Муто, Шлањов момак…
И за ђурђевдански уранак породице би најчешће ишле на краћи излет до Јованове воде на Јеловој гори, или ближе до неке лепе кафанице, до неке чесме са добром водом, али на крају би сви завршили на кермесу поводом ђурђевданског уранка, доле поред Ђетиње кроз велики парк у Ади. Таксисти и фијакери би возили до бране у Великом парку, до “Грота”. У кафаници поред бране би попили кафу са ратлуком, деца малину са водом из ружића источника, а затим би пешке кренули кроз кафану, низ реку, испод стене и дошли до простора поред Ђетиње познат под именом Ада. Био је то заравњен простор са доста дудовог дрвећа. Десно гледајући низ реку, испод падина Забучја и његовог највишег врха Орловца, налазила се та и таква Ада. На средини Аде била је једна од најстаријих ужичких кафана, кафана Богдана Златића, а близу ње Видића чесма са изваредном водом. Пред кафаном на пролеће би увек подизана настрешица покривена лесковим грањем, са простим асталима и клупама усађеним у земљу. Ту се недељом и празником “с пања” служило јагњеће и прасеће печење и точило хладно пиво. Около је било као и у целој Ади доста дудовог дрвећа, а око кафане и ниска ограда. Лепота овога простора говори да је власник објекта Богдан Златић, који је живео у Београду, пола године проводио у Ади.
А у Ади Ужичани у најбољој одећи полако стижу читаве породице, господин отац, дама мати, па двоје, троје или више деце. А на деци су матроска оделца, најчешће, или она Тиварова, од финога твида са украсима зеленог плиша и финих дугмића на реверима, и ногавицама панталона. Ту су и беле доколенице и лаковане ципелице са каишчићима и дугметом. Главице дечака очешљане на раздељак или шишке.
Девојчице са увојцима и машнама “све анђео до анђела” како би рекли стари Ужичани. Све угледне породице су ту уживају у празничној шетњи уз музику валцера и маршева… Сабрали се сви у Великом парку, па у шетњи до кафане у Ади. Поздрављају се лепим наклоном у пролазу, господа уиграно подижу елегантне шешире… Променада као недељом у Малом парчићу. Када стигну до кафане чека их све спремљено, где доручкују испод настрешице, слушају музику, заиграју валцер, поздраве аплаузом музичаре и у ритму крену по Ади. Песма, игра и весеље за господу трајали су често и до подне, све док се не излију на све стране стазама Великог Парка све до Александровог моста, преко кога пренесу свечану атмосферу у окићено Ужице.
За ђурдевдански уранак млади су се китили здравцем, копривом и селеном и опасивали врбовим прућем да буду “напредни као врба”… После празничног ђурђрвданског уранка, који се завршавао око 9 пре подне, започињао је кермес у Ади и трајао као народно весеље до 21 сат. Сав приход са ових кермеса ишао је у корист Градског одбора црвеног крста. “Кермеси за грађанство” су се од 1920. до 1940. одржавали у Ади, која је била декорисана разним, од природног цвећа исплетеним венцима, а све дрвеће на овом омањем ужичком излетишту у непосредној близини вароши било декорисано уским тракама разнобојног папира. Ту су били поређани украшени киосци, на чијем су штандовима продавале разноразне рукотворине ужичких домаћица. И на овом кермесу кола и остале покретне игре свирао је пуковски војни оркестар. У Великом парку се одржавао “дечији кермес”, где су такође, на малим украшеним штандовима продаване дечије играчке, разнобојни луфт-балони и шарене папирне лоптице пуњене струготином на ластишу.
Како описати кермесе? Нешто што није било ни бал ни забава, а што је на неки начин подсећало и на неку другу приредбу ове врсте, престављао је тај омиљени “Кермес”, тј. забава у слободној природи. Већ је заборављено да су ђурђевдански кермеси настали из традиције Црвенога крста, који су пре Првог светског рата приређивали у парку између Саборне цркве, гимназије и војне команде. Тада је читав овај простор био искићен разнобојним лампионима, начињеним од специјалне растегљиве хартије и издубљених тикава. Тај кермес је почињао у предвечерје, а завршавао се у 22 часа. И тада су се продавале женске рукотворине у разнобојним малим укусним киосцима напрвљених од шарених папира, мноштво вештом руком израђених предмета…
После рата и ђурђевдански уранак и кермеси су заборављени или боље рећи преузео их је празник рада Први мај. Како је и због чега настао овај раднички празник, да не приповедам, знамо. Демонстрације, убијени радници итд. Да само напоменем, на Првом конгресу 2. Интернационале одржаном 1889. одлучено је: “Први мај је заједнички празник свих земаља, на којима радничка класа треба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност”. Од тада се сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај, као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација. До данашњег дана, како у Србији, тако и у целом свету, тај дан се обележава у спомен мученицима са трга Хејмаркет… Уствари колико се сећам после Другог рата у земљи Друга Тита Југословени су указивали поштовање индустриским радницима као каквим надприродним бићима. То је кулминирало током празника зв. “Први мај”… Како су комунисти одвојили религију од државе, па тако и државне празнике који су се клонили близине цркава, слављени су на излетиштима у близини градова. Тако, чим зора сване 1. маја, “другарице” би припремиле корпе с лаком ужином у виду куваних јаја, кифлица, гибанице, а другови би на самом излетишту за сваки случај “окренули” ражањ с јагњетом, а некад и волом, охладили пиво у оближњем потоку све зависно од броја чланова сидикалме подружнице. Док су учесници прославе још били трезни, у раним преподневним сатима, били би одржани поздравни говори отприлике: “… са овога овде места поручујемо другу Титу и другарици Јованки…” Након тога би наступило културно уметничко друштво са сплетовима народних игара из свих делова Југославије, а затим би се прешло на јело и пиће. На крају би млади момци и девојке почели да се јуре по околном жбуњу, и то би било то у целој Титовој Југославији…
У Ужицу, иза конвоја аутобуса који је првомајских освита раздрагане ужичке ударнике из фабричких кругова возио на излетишта, увек је ишла хладњача крцата печењем и пићем. За њом комби са музикантима. Портири су лажним смехом, пратећи другове кроз капију, крили љубомору што изостају са феште. Ваљаоница, “Први партизан” и “Цвета Дабић” куповали су по 200 јагњади за раднике од “Месара”. Кад додаш и остале фирме, продавали су 1.200 јагњади и 500-600 прасади. Плус, свака од осам Месарових радњи продавала је по стотинак јагњића и прасића. Толику стоку у ужичком крају би било немогуће наћи и откупити, па су ишли у Банат… Последњих априлских дана печење се развозило у фабрике. – Шефови су пуштали људе из погона да помогну месарима. Неке касапнице су затварали да би трговци дошли у испомоћ… Титовоужичка радничка класа славила је Први мај, са њим плате, вишкове, бонусе, регресе.
Из Ваљаонице бакра једном је на Златибор пошло 36 аутобуса. Развијао се култ рада, људи су се упознавали, дружили. На уранцима су рођене многе љубави, нарочито по поменутом околном жбуњу, сенима и заклонитим местима. Златибор, Тара, Јелова гора, Кадињача, Бела Земља… Сва излетишта су била окупирана људима; међу боровима вртели су се јагањци; најбољи комад ливаде чувао се за коло; зеленило се мешало са колоритом застава – државних, републичких, фабричких и партијских. Свирка се уговарала месец дана унапред, на ливадама преко су се плела непрегледна кола. Најпопуларнија кола била су “ужичанка” и “моравац”. Првомајски излети у Ужицу имали су свој посебан изглед. Где ће који колектив на уранак – о томе се питало општинско Извршно веће, јер је Златибор био тесан да прими све.
У међувремену се много тога догодило, Традиција првомајских светковина се угасила, као и фирма “Месар” која је била важна карика у организацији уранака. Сада разни активисти и синдикати отварају питање широм Србије – имамо ли разлога да празнујемо 1. мај као празник рада, када добар део човечанства нема посао и када је у многим земљама борба за радничка права постала борба за радно место и било какав посао. А Дубиоиза колектив пева:
Први мај
Ни данас није почео свенародни устанак
Иду сви на синдикални првомајски уранак
Пролетери као један журе до циља
Ноздрве голица мирис роштиља
У потоку хлади се пар гајби пива
Из флаша се натеже ракија шљива
Радничке пароле данас нема ко да носа
И неће се пјеват’ “Бандиера росса”
Нико не призива сузавац, пендрек
Зашто политиком кварити дернек
Теqуила сунрисе, мјесто Молотова
У коло се хвата и кордон дротова
Дигла се читава бивша Југа
Нећемо никоме бити слуга
Неустрашиво дернечи друг уз друга
Храбро се мези и сложно се цуга
Наспи нам по ракију и наздрави за крај
Технолошки вишак данас слави 1. мај
Овдје се растајемо, збогом, гоод бyе
Ми идемо у стечај, сретан 1. мај
Данас није Олимпијада
Данас није ни геј парада
Гарант није Чимбуријада
Данас је празник, Дан рада
Радничка пјесма громко се ори
Пјесма што слави нерадни дан
Сунцобран, меза, поток жубори
Зашто да кваримо савршен план?
Никог не занима ни класна борба
Крчка у казану бегова чорба
Каква револуција и Паришка комуна
Ево десет ћевапа у пола сомуна
Кад угасе роштиље и утихну пјеваљке
С ливаде нестану ћебад и лежаљке
Кући ћеш уморан лећи у кревет
Сањаћеш заслужен раднички џенет
Прије тих снова себи обећај
Само левати иду у стечај
Биро је почетак, а пензија крај
Радничка класа одлази у рај
