На овој страници приповедаћу највише о Ужицу са фотографија између два рата. Ову прву разгленици коју објављујем, израдио је легендарни ужички фотограф Илија Лазић. Фотографисао је са врха Биоктоша. Путеви и железница су стигли до некадашњег “Српског Сибира”, година је 1936. Варош поред Ђетиње, испод “Ђавоље стене”, убрзано се развија повезана железницом са “Јевропом”. Добар пут са туцаником је повезао са “мирисним Златибором”. На фотографији доминира железнички мост са тада најдужим луком на Балкану.
Ужице је тих двадесетих година 20. века имало све што је имала било која европска варош, чак и такси станицу с 4-5 таксија код Малог парка. Повезано је са светом и железницом као и путном мрежом. Лево пословни трг Житни пијац, где је зграда Општине, где се свакодневно сусреће град и село… Слично је и преко дрвеног моста у Међају на платоу испред Табане, Драгове и Зрнове воденице у “Јазовима”. Десно урбани и архитектоски значајан окружни центар с импознатном “евопејском” зградом округа с Парчићем и Гимназијом, до које води такодје инпозантни у европском духу градјен Александров мост. Ту је урбани грађански центар, у чијем парчићу сваке недеље свира војна музика као нпр. у Бечу. На фотографије се не виде основна и Учитељска школа. Значи Ужице је центар писмености и образовања овог дела краљевине. Варош краси стари “Касапчићев мост” који европско Ужице повезује са прохујалим временима. Преко њега је прешло све и добро и лоше што се слило у варош поред реке Ђетиње. Мост води преко сређене широке улице где су “наџиџане” куће ужичких “ас газди” занатлија и трговаца. Улица се преко “Мегдана” улива у пут који води у Ваљево, којим се најбрже може проћи кроз Ужице. Та улица води и до Артилеријске касарне у којој је тада моћна српска витешка војска сигурна заштита старога Ужица. Укратко, то је било ово Ужице које је приказао ужички хроничар с фотоапаратом – Илија Лазић. Тамо где је данас хотел Златибор, “Палата ткачке радионице”, тада највишља зграда у Ужицу, наслућује да ће Ужице кренути с градњом у висину…
У самом центру Ужица Мали парк са Еснафском чесмом (и данас је ту). Лево зграда Округа (данас Градска кућа), Хотел Палас а до њега кућа ужичког трговца Уроша Пешића. Ова разгледница је снимљена током једног недељног преподнева када у павиљону зв. “Хладњак вилењак” свира војна музика, док Ужичани прказују своју господску гардеробу, лепе кћери и синове. То су већ тридесете године 20 века. Испред Чесме опанчарског еснафа само “момци” из занатских радњи, који недељом врше велико спремање. На разгледници је неки путник кроз Ужице написао “Овде сам спавао”, мислећи на собу у хотелу “Палас”. Лепо господско патријахално Ужице.
Мали парк радним даном, пре подне. Све је пусто сем групе градских дерана бескућника на клупи лево. Са десне стране се види један такси на такси станици. Ужичани раде, тек негде око подне ће почети да се појављују чиновници и газде који ручају у ужичким кафанама или излазе на пословне разговоре.
Још једна Лазићева фотографија истог преподнева током радног дана. На њој се види добро павиљон у коме је недељом свирала војна музика и прелепа фасада зграде “Округа”. Код клупе где су се окупили дечаци, види се огласни пано закачен на украшен јарбол за заставу која је подизана недељом. На таблу су качена разна обавештења, све је било слично организовано као у некадашњим римским форумима. Али, када и откуда ова лепа зграда у самом центру Ужица?
Крајем 1922. године почеле су припреме да се сагради група грађевина за потребе државних надлештава у плановима и пројектима. Била је то једна велика зграда намењена за смештај судова и начелстава, крај ње судска апсана, средска апсана, жандармериска касарна, коњушница и мали парк испред главне зграде…
Изградња овог великог комплекса одобрио је министар грађевине Краљевине СХС у септембру 1923. године. Све радове је на лицитацији добила “Стамбена дружба ДД” из Љубљане. Радови су почели 1. маја 1924. године. Словенци су на градилиште Ужице довели неколико инжињера и сручних радника, а највећи део радне снаге је окупљен из Ужица и околине, међу којима је било и Руса емиграната.
Према сачуваним списима, радове су током 1925/26. године “ометале незгодне климатске прилике” па је из тог разлога словеначка фирма у марту 1926. тражила продужење рока за радове. Уговор је био на 400 дана али је током градње неколико пута продужаван.
Објекти су најзад завршени крајем 1926. а коалудација извршена 17. марта 1927. године. То значи да је првобитни рок од 400 дана продужен је и градња је трајала 1.060 дана.
Главна зграда, грађена за државна надлештва 1958. године добила је је још један спрат и данас су ту смештени Скупштина општине Ужице и Регионална привредна комора. Судска апсана и данас постоји, а жандармериска касарна налазила се у ондашњој улици Краљице Драге, касније улица Наде Матић, отприлике на оном месту где је данас улаз у МУП.
Мали Парк испред Надлештва и зграде Гимназије уређиван је од 1923. Радови су прекинути, настављени су 1925, па опет прекинути и тек 1927. године завршени. Тада је ужички бравар Срећко Кондић погодио са Стамбеном дружбом да изгради гвоздену ограду око парка.
Гледано са прозора Гимназије градски господски центар Ужица одише чистоћом и уредношћу. Све чисто и уредно, без обзира сто је Ужице био мали град, постојало је градјанско друштво и сви системи вредности које је оно носило. Ако би тридесетих година 20 века, погледали у “Парчић” са северног улаза, видели би да у центру доминира на место Еснафске чесме павиљон намењен за свирку Војне музике. Доле преко главне улице до Хотела “Златибор” десно је кућа заједничко власништво Пера Констадиновића – Ћенда и трговца Милана Јелића. У кући тридесетих година 20. века налази се “Бата” продавница, која говори да је започело време индустриске производње обуће.
Ако би се тражило место за које би се могло рећи да је тачка центар старог Ужица то би могла бити тачка на средини “Малога парка”, на коме је двадесетих година 20 века била чесма коју поклони своме граду 1896. Опанчарки Еснаф. Чесма је на почетку тридесетих година померана уз главну улицу уз сам тротар, а на самом центру “парчића” постављен је Павиљон. Тако су Ужичани добили ново место за недељно окупљање господе, а чесма је добила ново функционалније место, свима на корист, где се налази и дан данас. Путовала је ова ужичка чесма – 1961. године била део фонтане испред Градске каване на Тргу партизана, а кад је прошла еуфорија око Трга, враћена је назад.
Да погледамо центар господског дела Ужица, које сам досад приказивао на разгледницама Илије Лазића из авиона. Снимак Ужица је направљен из војног авиона августа месеца 1936. године у 8 сати ујутру. Направио сам са те панорамске фотографије исечак самог центра вароши. Десно зграда Округа (данашња Градска кућа), у врху с лева Хотел Палас власништво Богосава Бодића, затим куће најчувенијег трговца Уроша Пешића и његова кафана “Два Багрема”. Следећа је кућа проте Гаврила Поповића. Урош Пешић је био познат по својим ћеркама лепотицама, које су некад ту на Старој пијаци (простор пре Малога парка) седеле на раскошно урађеном балкону своје, у бечком стилу саграђене куће. О Урошу Пешићу су се у “Ужицу кога више нема”, приповедале разне анегдоте, као нпр. да су Јевреји због његове трговачке мудрости схватили да за њих нема леба у Ужицу. Тако, један јеврејски трговац, Урошев комшија али и конкуренција, позајмио од Пешића одређени број кокошијих јаја, а овај дајући их, бајаги, радо рече момку да их најпре стави на вагу. Изгледа да је јеврејском трговцу намах постало јасно каква му је трговина у ерском крају.
Даље Гимназија, до ње десно продавница Сингер шиваћих машина, затим прво отворени фризерски салон Ужицу са венцем црвених ружа пузавица око око улазних врата ужичког фризера, боема Прибислава Љубојевића. Познатог по својим серенадама испод прозора ужичких девојака, које су се често неславно завршавале по Приба. У његовој радњи у ово време радио је фризер Драгутин Илијић, не дирајући ништа иза Приба, ни ту ружу пузавицу око улазних врата. До њега гвожђара Живана Ђерића, а преко пута такође његова луксузна зграда са куполом, десно до ње хотел “Империјал” који је био пре кафана са преноћиштем, а до њега пар мањих кафана и трговчких радњи, где су се власници често мењали. На самом углу киоск у коме је Марја Мара Ковачевић, моја баба, продавала фина пецива. То је била испостава посластичарнице – пекарске радње “Здрављак”, коју је држао мој деда Витомир Ковачевић. Преко улице на углу некад Јањића кафана, тада већ хотел “Златибор”. То би био господски центар ужица током тридесетих година 20. века. Наравно, чесма опанчарског еснава уз ограду Малога парка.
Да би нам све било јасније да се вратимо једну деценију уназад. Фотографија је такође снимљена из авиона и приказује центар Ужица са северне стране, године двадесете. Мали парк на средини. чесма Опанчарког еснафа, Хотел Палас још није саградјен, остало је слично као и на снимку из 30. година. Види се и некадашња општинска зграда, у којој је била и апсана у 19. веку (данас Градска галерија), Имање Дравића обућара где је данас ГКЦ. То двориште се граничило са двориштем Уроша Пешића. Види се и део Слануше, лево и Саборна црква са лепим парковским површинама, које је уредио први српски еколог, ужичанин Риста Тешић. Од Округа и М. Парка води лепа широка улица до Александровог моста, Соколана још није саградјена. Да се у наставку приповедању спустимо на земљу и допунимо га са још неколико фотографија Илије Лазића, овога пута из двадесетих година 20. века.
Половина двадесетих година 20 века, свакодневица, рано пролећно преподне на бандери градски електричар поправља. Испред хотела “Златибор” у хладу уз кафу, ужива ужички господски свет. Ту су и окружни службеници, пауза за кафу. На углу поред исписаног “хотел Златибор”, пано биоскопа са плакатом и рекламним фотографијама. Прича о хотелу “Златибор” ту не започиње… Књижевнику Добросаву Ружићу, професору Гимназије подкрај 19. века, кад је крочио у Ужице, оте се дивљење једној кафани: “Ви који сте били у Ужицу, знаћете где је Јањићева кафана. Она је баш на углу једном, где је такозвана стара пијаца. То је једна од првих кафана у Ужицу. Ту је изјутра, у подне и увече заступљена сва интелегенција, која редовно долази да пије кафу…”
Касније је та Јањићева Кафана изнад приземља добила и спрат, а названа је Хотел “Златибор” пре тога. У мноштву лепих угоститељских кућа посебно место уз овај хотел тридесетих година 20. века имали су Хотел “Трифуновић” или “Париз”, па Хотел “Палас”, понутог Богосава Бодића, подигнут 1932., као и угледне кафане “Балкан”, затим “Цар Душан” браће Шмакића, “Босна”, “Два Багрема” коју је од Пешића у другој половини тридесетих година 20. века закупио Јанко Томановић звани “Пуста”. Био је ту у близини и Хотел “Империјал” са лепим “бубњарицама”, ужичанке су са разлогом сумљале да у њему постоји нешто слично јавној кући. О томе, када стигне наша прича до “Империјала”…
Стари Ужичани су поштовали своје кафане и умели да уживају у њима. У Хотелу “Златибор” и кафани “Два Багрема” приређивали су често Балове, али и забаве са нарочитим поводима. Ужичка боемија ухлебила се у Хотелу “Златибор” и имала га као какво себи посебно отачаство. Хотелска сала је била пространа и прелепа, стајала је увек отворених двокрилних улазних врата према главној улици, према Општини, према “Паласу” и Малом парку, према том градском форуму. Тако током целог лета. Део тротоара оперважен бираним жардињерама и дискретно опточен зеленом мрежом дрвене ограде испред улаза хотела, чинио је његову башту удобном за дневно седење и окупљање пријатеља и гостију. Капела (музичари) је била у левом углу сале како се иде ка главном улазу. И ту, у том углу била су једна велика двокрилна врата лети отворена, тако да је у музицирању уживала и публика испред хотела као и они у његовој сали.
С почетка 20тих година 20 века, у самом центру ужичког форума чесма “Опанчарског еснафа” на месту истом где је стајала и пре, док је ту била “Стара пијаца”. У кругу око Малог парка с десна кућа трговца Уроша Пешића, са већ поменутим балконом од кованог гвожђа на коме су седеле кћери му лепотице. Доле трговина, а у следећој Урошевој кући кафана “Два багрема”. До ње повелика кућа пок. проте Гаврила Поповића, у којој је Пантовића трговина. Ту је сада баште Паласа и Ужичка банка. Десно Гимназија са тек дограђеним спратом.
Ужице планинска варош није имало фонтане, али је зато имала чесме. Чесму код Парчића (коју смо ставили на лого сајта “Ужичанствено) изградио је после поруџбине Опанчарског еснафа 1886. чувени каменорезац “Чикириз” са Царине (потомци му и дан данас ту живе). Са медвеђом главом (можда лављом) из које тече вода и опанком на њој, као и самим својим изгледом, ова чесма и стари Касапчића мост су били заштитни знакови и тадашњег сада већ индустриског Ужица. Доле преко улице у кући до Хотела Златибор у којој на месту где ће бити позната продавница обуће “Бата”, била трговина Нешовића и адвокатска канцеларија Аца Дрндаревића. Наравно да се радознали питају какво је било ово место пре него је уређен и изграђен центар господског Ужица. Одговор на ово питање је на следећој фотографији.
Разгледница показује како је изгледао центар Ужица у првој и другој деценији 20 века. Стара пијаца или “Сточни пијац”, у средини чесма. Лево Јањића кафана или Хотел “Златибор”, десно доминира кућа “на бој” (спрат) на месту Округа или данашње Супштине општине или ти Градске управе. Ту се налазила прва ужичка штампарија Љубомира Романовића, предходно Лазара Тришића.
Ужички историчар др. Стеван Игњић је писао: “Међу предратним председницима општине у Ужицу најдуже је седео у столици градоначелника Љубомир Романовић, штампар и књижар. У очи искушења прве економске кризе, на изборима 1921., добио је поверење грађана, а после три године поново га потврдио и остао на челу до лета 1926. године. По много чему је био изузетни председник општине, који се истицао сазнањем, радним способностима, трудољубивим подухватима, убедљивим и разложним разговором. Зрачио је унутрашњом снагом и топлином, пленио саговорнике лепом народном фразом. Његове беседе радо су се чуле у општинској судници и на политичким зборовима, као да је живео “у хармонији са самим собом” и са људима око њега.”
Љубомир Романовић схватао је привредне и културне токове вароши и разумео жеље грађана, носио је у себи свеже планове и корисне идеје. Тако, на пример, у говору одборницима 1. марта 1924. године, он износи амбициозне пројекте општине и наговештава задатке локалне власти: калдрмисање вароши, нивелисање нових улица, регулација Ђетиње, оснивање добровољне пожарне чете, модернизција и проширење општинског купатила, уређење Великог парка, оснивање градског музеја, отварање књижнице и читаонице, проширење и уређење општинске амбулате…
Треба појаснити. Мали парчић је направљен због инсистирања ужичке Гимназије да се Стара – Сточна пијаца измести преко реке у Међај, због смрада балеге и буке што је сметало настави. Зграда Општине или данас “Градска кућа” није била за ту намену, када је саграђена била је то зграда Округа, административни центар ужичког краја. Општина је била у 19. веку у згради где је данас Градска галерија, затим је пресељена на “Нови пијац” или “Житни пијац” у приземну зграду која се налазила отприлике ту где је данас Кула на “Градском Тргу”, а где је била када је прављна и зграда Округа. Ова фотографија, где се види Сточна пијаца, је снимљена 20. јула 1917. године када је Ужице било под окупацијом Аустроугара. Сахрана је ипак српском војнику Радоју Поповићу. Он је био заробљен рањен, умро је у ужичкој Болници. Командант крајскоманде пуковник Бабић га је испратио са својим официрима у парадним униформама. За време окупације аустроугарски војници су порушили оне куће што су се видела на предходној фотографији бр. 15, направили тениски терен (који се види на фотографији) и около уредили парковску површину… Значи то је било на том месту када је после Првог св. рата грађена зграда Округа. Десно је зелена површина где је направљена зграда Округа, у продужетку Сточни пијац и сасвим лево црква и ћошак Гимназије.
И тако, враћамо се поново у двадесете године 20. века. Када је око “Опанчарске чесме” подигнут Мали парк, кога Ужичани од миља зову “Парчић”. Ужице је добило и ново место за игру деце. Зелена површина је ревносно одржавана, а уз њих и младе саднице зимзелена које деца нису дирала. Сасвим до гимназије је најкориснија продавница што се тиче ужичких девојака “Сингер”, која је организовала курсеве кројења и шивења.
Да видимо ту екипу из дућана Драгомира Драгог Веселиновића Сингера, заслужне да у Ужицу буде мноштво добрих шнајдерки и везиља.
Најзаслужнијих што је већина ужичана била “европејски” обучена и што су Сингерове шиваће машине увек беспрекорно радиле. Владимир Веселиновић појашњава фотографију: “На фотографији је радња мог прадеде Драгомира Веселиновића Сингера. Човек испред излога са шеширом је његов рођени брат Добривоје Веселиновић, прва жена са леве стране са белом крагном је Маца Жеравчић, сестра бившег директора Економске школе Владана Жеравчића, која је била запослена код њих, поред ње је Ружа Дравић која је такође била ту запослена. Имена осталих радника не знам. Дечак који седи поред аутомобила је из дома за сиромашну децу.”
Ружа Дравић је из познате ужичке породице обућара Дравића, чија је кућа и окућница била ту где је данас Градски културни центар или некадажњи дом ЈНА. Фотографија је из 1934. године.
Даље испод продавнице, сервиса и школе шивења Сингера, у низу локала испод Гимназије је месара Мила Мршевића, већ поменута фризерска радња Драгутина Драгог Илиића. На самом Углу трговина Живана Ђерића. На углу Малога парка киоск за продају дувана, цигарета и шибица, који је држао један од инвалида из Првога Светског рата. Испод ограде Парчића су трговачке радње на месту где је данас плато улаза у робну кућу.
Део главне улице с краја двадесетих година 20. века. Фотограф Илија Лазић је раширио свој велики троноги фотоапарат на сред улице испод “Малога парка”. На крају улице се види Јојића кућа у којој је и кафана. Касније су изграђене зграде Народне банке, где је данас Музеј. Ако би стали данас испред Робне куће и погледали према Музеју, дведесетих година би видели овај простор градског кварта “Липа”, слично као на овој разгледници – само једна од видљивих кућа данас постоји. Да анализирамо фотографију: лево трговина, пре гвожђарка радња Живана Ђерића, десно Хотел “Орјент”, иза са куполом нова пословно стамбена зграда, такође Ђерића… Када се прилазило од Хотела Златибор до Хотела “Орјент”, прво се наилазило на киоск Маре Ковачевић, где је продавала лепа пецива, затим на кафану “Балкан”, затим на две пекарске радње Влајка Шуљагића и Бранка Ковачевића и две касапнице Милорада Шестића и Милутина Мајсторовића. Захваљујући овом окружењу “Орјент” је добро радио.
Касапин Мајсторовић је волео да сврати до хотела “Империјал”, да стави на сваку ногу у крило по једну “добошарицу” док му виолиниста Николић свира на увце… Жена му Дара пошаље сина Александра да га зовне да иде кући, Милутин се не љути већ пошаље једну од девојака да му купи сладолед у киоску у близини код Маре Ковачевић, која је док јој даје сладолед помало намргођено погледа, али ништа не говори… Његов син Александар се касније оженио Лепосавом, једном од најпознатијих ужичких медицинских сестара из Дечјег диспанзера, коју су сви звали “тетка Лела”. Александар и Лела су добили двоје деце Милутина и Лидију. То је она позната новинарка која живи у Београду, Лидија Обрадовић, а овај данашњи Милутин Мајсторовић се не бави месом, већ се бави компутерима и трговином, заједно са својом женом Милком држао некада онај познати бутик на тргу “Петра стил”, у коме су и најдебљи могли да се обуку и ЦД клуб Но2 на Тргу. Данас се не баве приватним послом, не исплати се… Милка и Милутин имају сина Александра Мајсторовића.
Једна од главних одлика патријахалног, али и урбаног Ужица, био је деценијама његов корзо. Главни корзо старога Ужица на коме су шетали ужичани свих генерација водио је главном улицом звала се Милоша Великог. Потом је подељена, и у делу од Малог парка до Музеја (тада већ банке у другој половини треидесетих година 20 века) остала је истог назива, а до Малог парка Александра Карађорђевића. Тако су пристелице обе српске монархије били задовољни, компромис за похвалу тадашњих политичких страна.
Старији су шетали средином улице, а младима је припадао тротоар, са обе стране, није било неког строгог подвајања међу половима, разлике су се поштовале, обичаја и навика су се сви држали, свих 7000 становника. Од близу 3500 жена и девојака, само је Зора Топаловић, жена ужичког професора Јована, шетала у панталонама и већина ужичана је тврдила: “Баш је она Зора оргинална”. Песник Зора Топаловић је била једна од првих жена јунакиња урбанизације Ужица.
