Mlada partizanka konja jahala Hej nek se čuje čuje, hej nek se zna Da je mlada partizanka konja jahala Mlada partizanka pušku nosila Hej nek se čuje čuje, hej nek se zna Da je mlada partizanka pusku nosila Mlada partizanka bombe bacala Hej nek se čuje čuje, hej nek se
„U toku 1944. Godine jedan broj gradova u Srbiji bio j bombardovan od strane savezničke avijacije, svjedno da li su u njima bile nemačke ili partizanske jedinice. Užice je bilo bombardovano 20. Oktobra kada su vlast u njmu imali partizani. Tom prilikom poginulo je nekoliko građana. Sledećeg meseca 23. Novembra,
Do pre dvadeset godina, 24. septembar obeležavao se kao Dan grada Užica, Dan prvog oslobođenja Užica u Drugom svetskom ratu i Dan rađanja Užičke Republike. Na Partizanskom groblju na Dovarju na ovaj dan se i danas polažu venci borcima ovog kraja izginulim u Drugom svetskom ratu. Posmrtni ostaci 230 boraca
Tri ličnosti modernog radničkog pokreta iz užičkog kraja, Radovan Dragović, Dušan Popović posebno Dimitrije Tucović, imaju svoja spomen-obeležja u centru grada, Tucović i Glavnu ulicu. Njihov saborac, doktor pravnih nauka Živko Topalović, rođeni Užičanin, nema obeležje. Za njega niko nije čuo. Dimitrije Tucović koji je neosporni velikan istini za volju
Несвакидашње сведочење нашег познатог редитеља Младомира Пурише Ђорђевића о данима успона и пада партизанске државе која је живела 67 дана.
У тумачењу борбе на Кадињачи треба истаћи да су ти људи изгинули као патриоте за слободу ове земље, а не за револуцију о којој се тада мало или се ништа није знало.
Све до деведесетих година, кад неупућен човек дође у Ужице, могао се с правом запитати да ли је град постојао пре 1941. године и да ли је овде постојао било ко други осим – комуниста.
Пре Другог светског рата био је трговац и зеленаш. Након Априлског рата наставио је да делује у свом крају и прогласио себе војводом Јаворским.
Пред други светски рат примио је дужност председника Ужичког четничког удружења, а био је и командант Ужичко – златиборског одреда током рата.
Подршку Ужичанима за градњу пруге „уског колосека“ дао је краљ Петар Први, који је био присутан приликом доласка првог воза.
У Аврамовића ливници није било могуће постићи количину потребних бомби. Решено је да израду бомби прузму двоjица искусних мајстора, који су пре рата радили у фабрици оружја у Крагујевцу.
Ту последњу ноћ пред Кадињачу заједнички смо преспавали и били смо још безбрижни, јер је фронт био доста далеко од града.
Основа за даљи ток овог приповедања је сећање једног од легендарних, посебно талентованих Ужичана, чика Миленка Ђурића.
Са пијатетом се сећамо жртви савезничких бомбардовања Ужица.
У Малом парку у Ужицу 1941. године фотографисали су се припадници Народне страже.