U Užicu postoje dva veoma stara istočnika po kojima su delovi Užica dobili ime. Prvi je “Kameno korito” po kome je deo grada na Donjoj Pori dobilo ime, po najstarijoj postojećoj gradskoj česmi. Tu u blizini je Didovića imanje, divlji Uremovački potok, koji zbog svoje nepredviđenosti teče kroz velike cevi
Pekar Stojko Mlađenović je 1952. godine u Užicu napravio kuću. Tada je imao šestogodišnjeg sina Branislava. Retki su Užičani koji su sačuvali veliki broj fotografija kao Branislav Mlađenović učitelj u penziji. Te sačuvane fotografije mogu da ispričaju njegov život ali i da nam prikažu deo atmosphere u Užicu kroz decenije.
Ту где је данас Дом здравља, Неђо Радовић је отворио кафану и због близине Артиљеријске касарне, која је била преко пута, даје јој име „Топ“.
Лепо бато (или секо) али треба мало изаћи на Трг, проветрити главу. Није мозак батерија да се стално пуни, мора мало и да се празни.
„Поред мене неће проћи ни Свети Јован“.
Фотографија је из 1947. године, снимљена на првомајском дефилеу Главном улицом.
Сем по доброј храни и квалитетној услузи, ова ужичка кафана је била позната по тој ерској духовитости.
Некад у старом Ужицу, када су тражили географски центар Ужица, нашли су га ту где је Мали парк.
Током лета, филмови су приказивани у лепој, пуној цвећа башти Дома ЈНА, са кафанским столовима, где је током престава могло да се вечера и попије пиће.
На “Слануши”, шездесетих, данашња “Граска галерија” је била стамбена зграда. У деветнаестом веку то је била Општина, а у подруму је био затвор.
Драгутин Маслаћ је био српски архитекта и један од зачетника архитектонске критике у Србији.
То је по свом изгледу била скромна чесма, обичан ниски камени стубић, висине мало више од пола метра из кога из металне цеви излази вода.
Памтим како су са два палца хватали коре и стављали на пећ. Никад се није десило да се кора одвоји од прстију.
Фотографија Илије Лазића је бојена од стране Зорана Домановића, фото сарадника у Ужичанственом.
Ови временско-ужички моменти у делима Ускоковића престављају значајну документацију, која ће бити све важнија како време буде пролазило и односило последње остатке старога Ужица.