Sanjati hleb simbolizuje duhovnost i želju da se vratite osnovnim principima u svom životu. Preopterećeni ste svime što se događalo u vašem životu i želite da se vratite u vreme kada je sve bilo mnogo jednostavnije i srećnije. Moj deda Vitomir Kovačević pekar otišao je u BaIkanske ratove, zatim u
U potrazi za užičanstvenim nezaboravom objavili smo sliku kuće koja je nekada bila niže od današnje pečenjare “Panj” i Simeunovićeve pekare “Dukat”, tu preko ulice od Prve osnovne škole. Srušena je tokom prve decenije 21. veka. Na tom mestu je sagrađen objekat u kome je jedno vreme bila jedna od
Moja generacija i ostale iz pedesetineke kada nije svako imao sat, gledali smo na crkveni sat, koji su 1910. postavile užičke sajdžije Ćelović, Petrović i Zjajić. Vratimo se u prošlost. Svetska izložba u Parizu 1900 godine, pod patronatom imperatora Napoleona III, donela je svetu presek stvaralaštva tog razdoblja, predstavljajući dela
Zanat je uvek bio zlata vredan, posebno ako je redak u današnje vreme. Obućara koji ručno prave cipele po meri i želji kupca u Srbiji ima tek nekoliko, a u zapadnoj Srbiji samo jedan. On je Dejan Ramić, obućar iz Užica, koji je nastavio tradiciju svog oca Zorana koji je
Branko Pejović (list Politika) Preteče marketinga za šajkače i opanke Novinski oglasi u međuratnom periodu svedoče da reklama i propaganda nisu bile nepoznanica za preduzetnike u nevelikoj i zabačenoj varoši kakvo je bilo Užice. Bilo je marketinga i bez televizije i interneta, još u međuratno doba, primerenog tom vremenu i
Knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više hiljada godina. Bila je i ostala svetlost u mraku. Od svih kulturnih institucija najviše sam, kao i mnogi drugi Užičani proveo u biblioteci, u njenim čitaonicama
Piše: Miloš Poznanovič Posle II svetskog rata mnogi zanatlije su se udružili da bi svojim uslugama obezbedili egzistenciju svojoj porodici. Tako su berberi i frizeri stvorili Berbersko frizersku zadrugu 1947. godine koja je prerasla u RO Frizer.. Mesari su 1947. godine osnovali Mesarsku proizvođačko-prerađivačku zadrugu koja je kasnije prerasla u
Danas se posao časovničara ili sajdžije dosta razlikuje od onog koji su nekada radile majstori sajdžijskog zanata. izraz „sajdžija“ je turcizam izveden od reči – „saat“ – sat, odnosno od reči „saatçi„ koja znači časovničar, uz blagu promenu izgovora i uz nastavak „ja“ dobili smo reč „sajdžija“. Ranije je sajdžija
Frizerski salon Mire Jovanović bio je u Uskokovića prolazu desno pre Prehrane, gde je sada “Foto Vlade”. Pre Vlada tu bio Žilov butik “Valentino”. Mira je imala sina Predraga koji je završio za frizera. Mirin salon je tu bio tokom osamdesetih godina 20. Veka, 1991. Godine Mira se sa sinom
Na Rakijskoj pijaci, blizu šest decenija postoji pedikirsko-berberska-frizerska radnja. Dugo je to bila jedina takva radnju u užičkom kraju. Nalazi se tu, preko puta ulaza kafane “Кongo”,u povelikoj prizemnoj zgradi koja je nekada izgrađena uz jednospratnicu Mališe Atanackovića. Prvo je bio gazda Dragan Tupajić, a kasnije njegov učenik Miodrag Radović.
Užice je nekad bio grad tekststila, jedna prava tekstilna sila pa nije neko čudo što je poznata firma “Singer” imala tu svoju ispostavu sa prodavnicom koja je organizovala i kurseve krojenja i šivenja. Isak Singer patentirao je svoju prvu šivaću mašinu 1851. godine osnovao kompaniju I.M. Singer & Co. u
„Idući od gvožđare prema mestu gde je bila pošta, sa leve strane su bile zgrade za stanovanje, a na mestu gde je sada prolaz prema fontani ispred Gradske kavane, bila je velelepna kuća Koste Vraneševića Bojadžije. Odatle je prema ondašnjoj žitnoj pijaci vodila uličica u kojoj je bilo dosta radnji
Tu na skveru nasprem prve osnovne Škole u delu Donje čaršije bila je kuća i radnja čuvenog užičkog fotografa Ilije Laziča koji je ovekovečijio staro Užice. Da nije bilo njega teško da bi znali kako je Užice izgledalo od 1918 do 1964.godine.. Kada je rađen skver i proširivana raskrsnica tada
Још за време турске власти у Ужицу су постојали улични продавци бурека, који се јео с ногу.
После одласка муслиманског становништва 1862. године, варош Ужице постаје српско занатско средиште ужичкога краја.