Sloba Vermeza sam upoznao u osnovnoj školi Dušan Jerković koja je imala stomatološku ordinaciju, posle toga se više nisam plašio zubara. Slobo je bio inicijator i sekretar festivala zabavne i narodne muzike u gradovima koji nose Titovo ime i koji su bili pobratimi sa Užicem. Ekipa je bila veoma dobra
“Neka, gospodo prestanu ratovi! Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama. Politikom naše vlade stvorene su takve pogodbe i takvi uslovi, da će se, možda, za dugi niz godina (i desetina godina!) obnavljati sukobi i nesreće između dva
Tri ličnosti modernog radničkog pokreta iz užičkog kraja, Radovan Dragović, Dušan Popović posebno Dimitrije Tucović, imaju svoja spomen-obeležja u centru grada, Tucović i Glavnu ulicu. Njihov saborac, doktor pravnih nauka Živko Topalović, rođeni Užičanin, nema obeležje. Za njega niko nije čuo. Dimitrije Tucović koji je nesporni velikan, istini za volju
Tu, na početku ulice Nikole Pašića preko puta Narodnog muzeja gde je danas parking bila je znamenita kuća Advokata Alekse Alja Popovića (1844–1915). Nekada je smatrana za najlepšu varošku kuću sa predivnom okućnicom. Aljo je jedan je od zaslužnih što je Užice 1900. zasijalo zahvaljujući hidrocentrali na Đetinji. Bio je
У Ужицу је завршио основну школу и кројачки занат. Учествовао је у НОБ-у. Са оцем Радисавом био је заточен у логору на Бањици.
Године 1920. током марта, Милош је предложио да се оснује раднички фудбалски клуб на састанку сидикално организованих радника.
Био је поштован у ужичком крају и биран за одборника у Општини и посланика у Скупштини краљевине Србије.
Народ га је волео, о њему су остале многе анегдоте, приче и песме.
За градоначелника Ужица изабран је 2008. године.
Унук чувеног и умног креманског свештеника Захарија и син ужичког трговца Илије, Чедомир Захарић, учитељ, ратник и сенатор ужичког краја, родио се у Ужицу 1885. године.
Придружио се партизанима на почетку рата у Југославији 1941. године. Истакао се храброшћу и хероизмом. Због својих акција у рату проглашен је народним херојем 27. новембра 1953. године.
За народног посланика у Ужичком срезу изабран је по први пут 1902. Од тада је биран за посланика Скупштине Србије и Југославије до 1938.
Био је најбољи сатиричар међу градоначелницима и најбољи градоначелник међу сатиричарима.
Тај надимак “Крцун” млади Слободан ће добити по јунаку из стрипа и он ће му, уместо крштеног имена, остати прилепљен до краја живота.
Био је професор марксизма у ужичкој Гимназији, као и социолог, затим референт за општенародну одбрану у Ваљаоници алуминијума у Севојну.