Većina Užičana zna Dragana Subotića Sukija i ponosi se njime. Rođen je u Užicu 1955. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu, a ekonomski fakultet u Beogradu. Suki je zasigurno najuspešniji direktor Valjaonice bakra u Sevojnu. Tu je bio, sa kraćim prekidima, od pripravnika do generalnog direktora. Za predstavnika
Ova urušena kuća nalazi se na Dovarju snimio je taksista Vladan Pavlović inače Dovarjaš. Nekada je ponosno stajala preko puta Ćitove kovačke radnje i poznatog dovarjaškog istočnika. Ovako stoji danas opasna po decu iz okoline koja su tu ponekad u potrazi za avanturom kao i svakodnevne prolaznike… Kažu da je
Sahrana je u Užicu između dva sv. rata, a i posle Drugog svetskog rata pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bila društveni događaj. To je bila prilika da Užičani iskreno žale za umrlima i isprate ih u večnost, ali i prilika da jedni druge vide, popričaju. Groblje na Dovarju je
Овај културно значајан део Ужица током деценија је мењао свој изглед и намену.
Једна од првих радних акција која није имала везе са обновом порушеног града, пруге, мостова и путева, била је изградња стадиона у Беглуку.
Подршку Ужичанима за градњу пруге „уског колосека“ дао је краљ Петар Први, који је био присутан приликом доласка првог воза.
Прве фудбалске кораке научио је у подмлатку предратног „Железничара“, чији су млади играчи касније чинили језгро будућег првог тима Слободе.
Сећали су се Доврајаша, Доварја, свесни да је носталгија велика, неизлечива и одбацивали сваку примедбу да у величају лепоте и грађана овог дела Ужица има претеривања и доста илузија.
Објекти у којима је смештен Народни музеј Ужице, грађени су уочи Другог светског рата за потребе народне банке Краљевине Југославије.
Сакупили би се у рано јутро на Житном пијацу, формирали бригаду и праћени плех музиком марширали на градилиште стадиона.
Описаћу места у Ужицу која су била најважнија за веома важан железнички саобраћај.
За Доварјаше и остале ужичке пријатеље, био је сасвим другачија личност, обасјана ореолом једноставности и простодушности.
Било је пријатно дружити се и шегачити на трибинама. Ту су се скупљали посебни Ужичани и њихова тада мала деца.
Шатровачки говор био је начин његовог отпора против кича и навика, које су гушиле суптилност градског начина живота, радовања испољавања жалости.
Била је то мала кућа са две просторије и омањим двориштем, у њој су после рата становали познати ужички Дејанци. Тако су их звали по мајци Дејани.