Užičani u samoupravljanju, ili kako je propalo samoupravljanje

263

U pravni sistem tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) samoupravljanje je uvedeno juna 1950. Zakonom o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva, a potom i potvrđeno usvajanjem Ustavnog zakona 13. januara 1953.

U državi koje više nema, Užice je bilo prestonica titoizma sve do 28. avgusta 1991. godine, kada je sa najvećeg mogućeg pijedestala – Gradskog trga, uklonjena statua maršala. Dogodilo se u verme susreta sa ratnom vihorom. Uklanjanje statue bilo je dramatično i divljačko…

. Plaketa 30 godina samoupravljanja
. Plaketa 30 godina samoupravljanja

U Užice stigla je direktiva republičkog Izvršnog veća – statua mora biti uklonjena. Da nalog bude shvaćen ozbiljno, pobrinuli su se funkcioneri tada vladajuće stranke, Užičani “na radu” u Beogradu, a gradske vlasti su 28. avgusta ispunile očekivanja “odozgo”: oko maršalovog vrata obmotana je sajla, sona kiselina sipana je u temelje spomenika da betonska stopa popusti, potegle su mašine, Tito je pao.

Sedamdesetih lideri revolucije i izgradnje, Titov uži krug, već je pri kraju svog radnog i životnog veka. Razmišljali su o naslestvu – o tome kako da zaštite svoje delo od neizvesnosti koju donosi budućnost. Izazovi su bili brojni – idejna neslaganja, lične sujete, nacionalna pitanja, finansijska pitanja. I tako je nastao Ustav 1974. Danas je ozloglašen, i njegovo razumevanje svodi se na površno gledište kako je ustav konfederalizovao zemlju i doveo do njenog raspada. Doduše, dobar deo sistema postojao je i pre, ali sa novim sistemom, samoupravljanje je trebalo da uđe u turbo mod. Nemam običaj da upotrebljavam strane reči u mojim tekstovima ali turbo mod to je neverovatno veselo i veoma ubrzano stanje svesti se nekako ovde uklopa. Mozak se “vrti” trista iz mesta Stanje turbo moda je sreća – sreća – radost, pa još malo odozgo. To raspoloženje ne mora (ali može) biti izazvano nekim srećnim događajem. Povremeno samo dođe i “polećemo”. U tom trenutku samoupravljanje je ličio na jednu veliku blistavu pobedu.

Edvard Kardelj, smatrali su ga ocem samoupravljanja
Edvard Kardelj, smatrali su ga ocem samoupravljanja

Među tvorcima novog sistema, isticao se Edvard Kardelj, osnovno pitanje bilo je, kako zaštititi funkcionisanje sistema od mogućih zloupotreba od strane ambicioznih pojedinaca. A osnovni odgovor bio je osloncem na masu.

Verovatno inspirisani masovnim heroizmom velikog broja bezimenih boraca u ratu, te velikog broja anonimnih radnika u izgradnji zemlje, Kardelj je Zaključio da treba pokloniti puno poverenje radnicima. Pitao je Tita, da li je to rizično. Tito je zadržao svoje osnovno ubeđenje iz rata: – Ljudi su naše najveće bogatstvo, i naša najveća snaga. Tako je nastao Zakon o udruženom radu.

Radnik je na svom mestu bio član Osnovne orgnizacije udruženog rada. Ako je brojala više od 100 ljudi, OOUR je birala svoju skupštinu, u suporotnom se odlučivalo na zboru svih. Zbor je delegirao svoje predstavnike u Radnički savet, a ovaj je imao sva ovlašćenja: od izbora direktora, preko odluka o platama, do odluka o investiranju, udruživanju i razvoju.

Rad nije imao samo svrhu pravljenja proizvoda i ostvarivanja zarade. Rad je takođe imao eksplicitno socijalnu svrhu. Iz zarade je trebalo omogućiti obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, zapošljavanje, rešavanje stabenih problema. Užičani svoje skupštine koje su sačinjavali na paritetnom principu imenovani predstavnici građana, predstavnici zdravstva, obrazovanja, ili čega već, i predstavnici proizvodnje. Te skupštine su se zvale Samoupravne interesne zajednice. One su imale ingerencije da neposredno rešavaju lokalna pitanja, a za opšta i zajednička pitanja imenovale su delegate u Republičke samoupravne interesne zajednice. Tada nije postojalo npr Ministarstvo prosvete – postojala je Skupština RSIZ obrazovanja, i stručna služba, na čelu sa sekretarom. Sistem je omogućavao i favorizovao svaku vrstu inicijative i kontrole odozdo.

A kako je to funkcionisalo u praksi? Funkcionisalo je očekivali, ali slabije nego što su se nadali. Nije došlo do haosa i rasula, sistemi su funkcionisali redovno. Ali direktna inicijativa odozdo nije dorasla do svojih mogućnosti. Kako su obični ljudi doživljavali svoje upravljačke i skupštinske obaveze? Pa, na prvom mestu, to je bilo dodatno vreme. Smišljen je izraz „sastančenje“, i postojao je stalni pritisak da se ti sastanci nekako uguraju u radno vreme. Osim toga, dobar deo materijala bio je nezanimljiv, takoreći protokolarne prirode, usvajanje nekih izveštaja, produžavanje nekih procesa. Za dobar deo su radnici bili nekompetentni, pa su se u pravilu oslanjali na „mig“ odozgo, što je kvarilo reputaciju samoupravljanja.

Za Užičane najzanimljivija pitanja su bila oko odluka o stanovima, platama, letovanjima i slično, i tu je bilo dosta rasprava. Pitanja kao u slučaju lokalih vodovoda rešavana su u pravilu kombinacijom samodoprinosa i zahteva za pomoć sa višeg nivoa.Zatim su se pojavili različiti interesi, pa je došlo do formiranje malograđanskog sloja. Na primer, oni koji su već dobili društveni stan, bili su zaniteresovani za smanjivanje socijalih davanja u korist davanja za plate, i obrnuto. Ali, pravi test došao je osamdesetih.

Tokom sedamdesetih investicioni apetiti su dalje rasli. To se poklopilo sa periodom povoljnih i dostupnih kredita na svetskom finansijskom tržištu, pa se ušlo u brojne megalomanske projekte iz metalurgije, bazne industrije I slično. Naravno, bila je u pitanju klopka.

Klopka se 1980. zatvorila, i počela je dužnička kriza u kojoj se tada našlo dve trećine zemalja. Pored Jugoslavije, u još težem položaju npr. bile su Mađarska i Rumunija. Cene otplate i refinansiranja kredita naglo su skočile, a cene proizvoda, aluminijuma, hroma, magnezijuma su se prepolovile, pa su investicije postale neisplative, i većinom su, nakon slupanih milijardi, napuštene. Kriza platnog prometa sa inostranstvom postala je dramatična, i finansijske ajkule pretile su prekidom platnog prometa i zaplenom imovine u inostranstvu.

Privreda u Jugoslaviji, pogađate, finansijski nikad nije funkcionisala blistavo. Između ostalog, to joj nije ni bila svrha – važnija je bila socijalna uloga. Tako su se gomilali unutrašnji dugovi, a „spasonosno rešenje“ često je bila inflacija koja je obezvređivala dugove.

Nešto slično desilo se i tokom dužničke krize. Uz sve restrikcije, inflacija je dobila zamah, što je dovelo do pada vrednosti dinara u odnosu na svetske valute. Naravno, radniku niko nije mogao smanjiti nominalnu platu (osim njega samog), ali je radnik itekako osetio kad mu je plata koja je vredela 1000 maraka nakon dve godine, iako nominalno ista, sad vredela 500 maraka.

Jedan fabrički pogon u vreme samoupravljanja
Jedan fabrički pogon u vreme samoupravljanja

U mnogim preduzećima finansijski problemi doveli su do raznih restrikcija. Uprava je za sve morala dobiti saglasnost radničkog saveta, pa su razvili specifičnu neoliberalističku retoriku prema kojoj su finansijski odnosi „tvrda realnost“, dok je društvo „trošak koji se mora smanjiti“. Tako se formirala „tehnomenadžerska elita“. Smišljen je i pežorativni termin protiv samoupravljanja koji je bio sveprisutan. To se zvalo dogovorna ekonomija, to nije valjalo, jer ekonimija je nauka, i moramo slušati mi nju, a ne ona nas.

Užičani su se bunili, povremeno i štrajkovali u znak protesta protiv svega što je ugrožavalo njihov standard. Generalno, za sve vreme socijalizma štrajkovi su bili relativno čest odgovor na situaciju kad bi se neka grupa osetila zapostavljenom, imali su u pravilu benigan tok i završavali se nekom vrstom kompromisa.

Ipak, sama neoliberalna ideja zadobijala je teren. Naša zvanična propaganda pokušavala je, doduše dosta stidljivo, da Jugoslaviju predstave kao pionirsku zemlju socijalizma i slobode, ali sve veći deo građanstva je samoupravljanje, odnosno našu specifičnost, doživljavao kao zaostalost.

To vreme pojavilo se dosta zastupnike u drugim nacijama. Osnovni argument bila je nekompetencija. Kao, na Zapadu, tamo gde je “e na svom mestu” postoji vlasnik, i postoji profesionalni menadžer, i zato se navodno odgovorno upravlja svim i svačim, dok, eto, kod nas, svako se meša u sve, i zato niko nije odgovoran, i ništa nije zaštićeno.

Dužnička kriza je na kraju prošla, ali je ostavila duboke tragove. Skupštine na najvišem nivou bile su tada još uvek popunjene ratnim kadrom, ljudima koji su dokazali svoju hrabrost i odlučnost, ali su ih tehnomenadžeri ukrotili svojom retorikom o „znanju“ protiv „neznanja“, i o „realizmu“ nasuprot „voluntarizmu“, tako da su časne starine pokunjeno izglasavale sve što treba.

Nakon dužničke krize izvršna vlast bila je čvrsto orijentisana prema neoliberalnim ciljevima finansijske solidnosti, efikasnog menadžmenta i investicionog kapitala. Uspeli su da uguraju u sistem zakone koji su omogućivali „dokapitalizaciju“, odnosno učešće stranog privatnog kapitala u vlasništvu. To je period Ante Markovića, period konvertibilnosti dinara, visokih plata i potrošačke euforije. Ovaj period “dobrog života” građanstvo je masovno protumačilo kao potvrdu ispravnosti tehnomenadžerskih neoliberalnih stavova. Stara socijalistička samoupravna retorika doživljavana je kao ceremonijalno praznoslovlje.

Radnici su nastavili da se bune protiv aktivnosti koje su ih ugrožavale. Ali, taj period karakterišu veliki događaji kao što je svetskoistorijski slom postojećeg socijalističkog sistema, krah levičarske misli i trijumf neoliberalne dogme, i, na lokalu, brutalan prodor nacionalizma, raspad zemlje, i rat.

U tom vrtlogu, malo ko je uopšte primetio da su nove vlasti ukinule samoupravljanje. Malo ko je uopšte mario. Užičani su bile u nekoj vrsti istorijskog zanosa.

Istinu o velikom porazu nosi u svojim kostima starija generacija, i u šikarama njene svesti i podsvesti krije se misterija zašto je jedna zanimljiva, možda ključna, možda značajna epizoda naše istorije, ostala duboko u šikari zaborava.

U stvari, ne radi se toliko o zaboravu, koliko o samo cenzuri sećanja. Mi smo naime živeli i verovali, a onda nam se rodila slutnja da je sve to jedna velika laž, i saučestvovali smo u njenom spaljivanju. Da bismo shvatili da je tek ovo što je nastalo posle jedna gigantska laž. Suviše sukobljenih istina u jednom ljudskom životu stvara snažnu sklonost da se pobegne iz svesti, u neke oblike mitskog mišljenja.