19. ВЕК

Развој ужичког краја кроз век коначног стицања слободе од отоманске власти и трансформацију државе од пашалука, преко кнежевине, до краљевине.

Beli narcis nekadašnji simbol starog Užica

Бели нарцис, симбол старог Ужица

Narcis je toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao...
Kako smo ostali bez tragova vrednog istorijskog spomenik

Како смо остали без трагова вредног историјског споменика

“Prašnjavim dvorcem sećanja tražim te ostatke nekadašnjeg grada u nestajanju.” P. Kovačević Na crtežu je "Šejhova Džamija" ili srednjovekovna "Crkva Ružica. Uveličao sam je sa...
Prvi Šnajderaji

Први шнајдераји-Милош Познановић

Krajem XIX veka Užice se ponosilo sa dve šnajderske radnje koje su u celoj Srbiji bile prepoznatljive. Prvu je držao Mihailo Mišo Đoković za...

Зашто се Вучко одметнуо у хајдуке?

Тадашња кнежевина Србија, а касније и краљевина, потрошила је деценије да стане на пут хајдучији.

Прва ужичка новина „Народна Новина“ – “Златибор”

Лазар Тришић је био близак са радикалима, који су у сваком месту где су постојале испоставе Задруге штампарских радника, тежили да покрену новине.

“Ђоко и други који бегенишу, нека слободно у Пожеги дућане граде”

Малобројно српско становништво, сељаци, кметови, старешине кнежина, почели су да откупљују муслиманске оранице, ливаде и воћњаке и да сређују запуштено и порушено.

Ерски, пркосни „Златиборе, мој зелени боре“

Благо теби, господару, кад смеш тако да говориш, а нико не смје рећи да лажеш!

Ко је био Михаило Илић?

На Јавору, где се некад налазила српско-турска граница, на узвишици изнад бивше царинарнице, налази се споменик мајору Илићу, подигнут 1907. године.
Барут

Ко је и кад у Ужицу правио барут?

Баруџије и тувекгџије су утрле пут каснијој савременој индустријској производњи, чију је традицију наставила ужичка фабрика оружја и муниције до данашњих дана.

Прве ужичке луксузне чезе, и остале “таљиге”

Прву ужичку лаковану чезу у Ужицу набавио је 1882, са све вранцима арапског соја, Алекса Поповић звани Аљо.

О првим иструментима, саборима Ужичана и обичајима

На сабор се носило све најбоље и јело и пиће. Око цркве су имућне породице имале свој чардак.

Детињство првог ужичког академског сликара Михаила Миловановића

Ја за козама – свиње у штету. Ја за свињама – козе у штету. Кад дођи кући истукли би ме што сам направио штету. Кад пођи од куће истукли би ме да не би направио штету.

Карађорђев шанац, место одакле су грували топови

Са Карађорђевог шанца су Карађорђев војвода Милан Обреновић и војвода Јаков Ненадовић са два топа тукли турски део града и тврђаву над Ђетињом, о чему певају гуслари у народној епској песми “Узимање Ужица”.

Ужице пре него су отерани Турци

Српски до вароши се постепено формирао уз Глуваћки и Царински поток, почев од данашње Саборне цркве, па до подножја Сарића Осоја.

Како је грађена најстарија сачувана ужичка зграда (први део)

Најстарија ужичка зграда Команде гарнизона у Ужицу је саграђена у периоду од 1851. до 1859. године.

Када је постављен сат на торњу ужичке Саборне цркве?

Еснафи у Ужицу су одлучили да на црквени торањ, који се налазио у непосредној близини Војне Команде, данас најстарије сачуване ужичке зграде, поставе велики сат.

Гимназија и професори на почетку

Једна од најпознатијих разгледница ужичке гимназије. Још није постављена Еснафска чесма, ни изграђен спрат. Највероватније снимљено године 1893.

Како је зидана ужичка Гимназија?

29. јула 1891, када су свечано положени темељи за зграду гимназије, Ужичани, по свом старом обичају, то поздрављају звоњавом звона и пуцњавом прангија.

Пре ужичке Гимназије

Када је 1838. почела изградња "једне средишње школе, повећег школског зданија", био је то први наговештај озбиљнијег интересовања ужичких занатлија и трговаца за развој школства у граду.

О почетку уживања дувана у Ужицу

На Каницовом цртежу из 1860. на све стране чибуци, значи да је уживање у дувану у Ужицу још у 19. веку било масовна појава.

Прво ужичко каменорезачко длето

Остало је забележено те 1891. године, да је маћански клесар отворио у Ужицу радњу и постао првокласно каменорезачко длето Ужица.

Петровићи, власници најстарије ужичке занатске рање

Године 1870, уз кујунџијску, основао је сајџијску радњу под називом “Петровић и Синови”.

О првој ужичкој јавној расвети и “турској калдрми” која нема везе са Турцима

Осветљење фењерима је урађено док је ту било "турске власти", а "турска калдрма" после њих, да се зна.

О Мити Ускоковићу и Ужицу како га је писац видео

Ови временско-ужички моменти у делима Ускоковића престављају значајну документацију, која ће бити све важнија како време буде пролазило и односило последње остатке старога Ужица.

“Пецара” – Ужичка градска кућа

У Ужицу постоји један од ретких објеката из 19. века, на време сачуван и спашен, да будућим генарацијама казује о животу предака: Јокановића Кућа.

Левљани и Јокановића кућа

И дан данас старији ужички свет кућу назива тим другим именом "Пецара"

Најстарије фотографије Житне пијаце (Стари пијац)

Tо је фотографија коју је направио тада пушкар Никола Лазић, отац Милорада и Илије Лазића.

Ужичанин, једини претплатник Вуковог “Српског рјечника” из 1852. год.

Постао је знаменит човек, познат у Србији. Као књижар био је претеча тога посла у Ужицу. Уз његово име увек је стајало “љубитељ книжарства и просвештенија”.

Из Љубиних записа 1865-1875

Каже Љуба да су Ужичани били радни и штедљиви због "малог капитала и мале зараде". Да су у пићу били умерени, наводећи два, три изузетка...

Српски пандури 19. века

Шибање врше два пандура са две стране, па један зарежи, а други одрежи.

Милојевић о Првој основној школи

У необјављеном рукопису, "Слике старог Ужица", Александар Милојевић пише: "Са краја вароши од Теразија, са звонаре старе основне школе, чује се једначито, танко и звонко...

Како је Срећко (Феликс) открио Европи Ужице (други део)

То је прича коју је о Ужицу и околини у 19. веку, уз своје и цртеже (у овој верзији и цртеже и фотографије из архиве Ужичанствено), испричао научник путописац Феликс Каниц.

Како је Срећко (Феликс) открио Европи Ужице (први део)

Да њега није било, много тога се не би знало о Србији друге половине 19. века.

Фауна и флора

У 19.веку природни услови у Србији били су веома повољни. Она је по броју биљних врста, 2.500 аутохтоних биљних врста, престављала шумом најбогатије подручје читаве Европе.

Ужичани тј. Златиборци су Ере

Ерски дух се одликовао оштроумношћу, досетљивошћу и посебном врстом хумора.

Центар образовања и духовности

Тек од 1842, када је сазидана нова црква, почели су се Срби ширити по котлини међу Турцима.

Женска градска ношња

Део старе српске градске ношње који се најдуже задржао чак до година пред Други светски рат је либада. Зими је то био обавезан део одеће сваке Ужичанке која га није скидала ни у пролеће, рано и позно лето!

Модна кретања од истока ка западу

Како су се становници Ужица облачили током деветнестог века?

Шта и како се јело?

Како се јело у ужичком крају на прелазу из 18. у 19. век оставио је штуре податке Вук Караџић.

О кућама

Масовна градња дрвених цркава и кућа у Србији настаје након Другог српског устанка, почетком 19. века, у време неимара из Осата.

Од пашалука до краљевине

Мало европских земаља доживело је такву темељну промену у 19. веку као Србија.

Сердар Јован Мићић

Сердар Јован Мићић био је ударна песница књаза Милоша Обреновића ужичкога краја, један велики баја.

Мода и шнајдерај

Сада се намеће питање - ко је најзаслушнији за развој моде, тј шнајдерског заната у Ужицу?

Милошева златиборска ударна песница

Био је неприкосновени господар у свом округу. Од њега су зазирали и Срби и Турци. Говорио је да је ''Бог високо, Милош далеко, па сви мене морају слушати!''

Есеј о цркви СВ. Марка

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Не пада снег да прекрије брег, већ да сваки враг остави свој траг

Захваљујући чињеници што је старо Ужице у својој непосредној околини, на прилазним друмовима и сеоским путевима које су водиле у варош, обиловало низом падина и погодних стрмих улица, санкање је било свима доступно.

“Даје се на знање!”

Добошар је био запослен у општини, био је писмен, имао је јак глас, знао је лепо да говори, а вести је, по правилу, завршавао некаквом досетком. Касније, ишао би од ћошка до ћошка, залупао у добош, сачекао да се народ сакупи, а онда извикивао чувено: „Даје се на знање!“

Балови старога Ужица

Нећу претерати ако кажем да ни старо Ужице није заостајало иза Београда. Најпопуларнији ужички бал био је Светосавски Ужичке гимназије, 27. јануара. На том балу нису играли ученици. Ту се забављала ондашња ужичка елита.