ЗАНАТЛИЈЕ
Веште руке, често и самоуких Ера, могле су и могу да направе било какву функционалну ствар, или бар украс.
Hleb užičkog pekara Vitomira
Sanjati hleb simbolizuje duhovnost i želju da se vratite osnovnim principima u svom životu. Preopterećeni ste svime što se događalo u vašem životu i...
Porodična kuća na Donjoj čaršiji kazandžije Raka Toskića
U potrazi za užičanstvenim nezaboravom objavili smo sliku kuće koja je nekada bila niže od današnje pečenjare “Panj” i Simeunovićeve pekare “Dukat”, tu preko...
Užički Petrovića putir na svetskoj izložbi u Parizu
Moja generacija i ostale iz pedesetineke kada nije svako imao sat, gledali smo na crkveni sat, koji su 1910. postavile užičke sajdžije Ćelović, Petrović...
Poslednji užički obućar za po meri
Zanat je uvek bio zlata vredan, posebno ako je redak u današnje vreme. Obućara koji ručno prave cipele po meri i želji kupca u...
Претече маркетинга за шајкаче и опанке
Branko Pejović (list Politika)
Preteče marketinga za šajkače i opanke
Novinski oglasi u međuratnom periodu svedoče da reklama i propaganda nisu bile nepoznanica za preduzetnike u...
О Ацу, ужичком књиговесцу, као и о првом српском књиговесцу Глигорију
Knjiga je bila sredstvo kojim se menjalo društvo, širilo znanje. Knjiga i pisana reč kao i danas ima istu vrednost kao i pre više...
Занатске услуге после II светског рата
Piše: Miloš Poznanovič
Posle II svetskog rata mnogi zanatlije su se udružili da bi svojim uslugama obezbedili egzistenciju svojoj porodici. Tako su berberi i frizeri...
Часовничар Малнар са Доње чаршије
Danas se posao časovničara ili sajdžije dosta razlikuje od onog koji su nekada radile majstori sajdžijskog zanata. izraz „sajdžija“ je turcizam izveden od reči...
Салон Мире фризерке
Frizerski salon Mire Jovanović bio je u Uskokovića prolazu desno pre Prehrane, gde je sada “Foto Vlade”. Pre Vlada tu bio Žilov butik “Valentino”....
Први ужички педикири на Ракијској пијаци
Na Rakijskoj pijaci, blizu šest decenija postoji pedikirsko-berberska-frizerska radnja. Dugo je to bila jedina takva radnju u užičkom kraju. Nalazi se tu, preko puta...
Ужице, текстилно-шнајдерска сила
Užice je nekad bio grad tekststila, jedna prava tekstilna sila pa nije neko čudo što je poznata firma “Singer” imala tu svoju ispostavu sa...
Где је била велелепна кућа и радња Косте Вранешевића
„Idući od gvožđare prema mestu gde je bila pošta, sa leve strane su bile zgrade za stanovanje, a na mestu gde je sada prolaz...
Лазића кућа на Доњој чаршији
Tu na skveru nasprem prve osnovne Škole u delu Donje čaršije bila je kuća i radnja čuvenog užičkog fotografa Ilije Laziča koji je ovekovečijio...
Брза храна код Ужичана
Још за време турске власти у Ужицу су постојали улични продавци бурека, који се јео с ногу.
Занатство у старом Ужицу
После одласка муслиманског становништва 1862. године, варош Ужице постаје српско занатско средиште ужичкога краја.
Прилози за историју ужичке Ложионице и њених „гараваца“
Подршку Ужичанима за градњу пруге „уског колосека“ дао је краљ Петар Први, који је био присутан приликом доласка првог воза.
Први ужички ливци и мајстори који су израђивали ручне бомбе
У Аврамовића ливници није било могуће постићи количину потребних бомби. Решено је да израду бомби прузму двоjица искусних мајстора, који су пре рата радили у фабрици оружја у Крагујевцу.
Знаменити Ужичанин, Дробњаковић Ђорђе – Ђоко Мајмун
Обично велики људи пролазе крај нас. А ми их не знамо. Кога брига више за уметност, за мајсторлуке, кога је више брига за шалу и мајмунлуке?
Потомци крамара Влајка Р. Ковачевића и трговца Милића Анђушића
Мојим деди и баби Витомиру и Мари је добро ишло првенствено због тадашњих великих инвестиција државе у Ужицу.
Фотограф Стеван Влајнић – Музеј немира
Новинари и фотографи старог кова су неповерљиви према компјутерима.
О ужичком певању
У Ужицу познатом по доброј песми, певало се у градским црквеним и школским хоровима. Ипак се најлепше певало у кафани.
Врхунски обућари старога Ужица
Неколико Ужичана се озбиљно бавило обућарским занатом. Производили су ципеле високе моде, тражене широм земље.
Посластичарница “Зора” и “Зорино унуче”
У Ужицу нема ни старог, ни младог ко није чуо за некадашњу посластичарницу „Зору“.
Илија Лазић: хроничар са фотоапаратом (други део)
Бити „Титов пријатељ“ је у том времену значило много. Илија је постао ужички државни фотограф.
Илија Лазић: хроничар са фотоапаратом (први део)
Од првих фотографија Илије Лазића које је направио у својој дванестој години, 1912. до 1966. год, када је напустио овај свет, остало је десетина хиљада фотографија.
Занатлија је господин човек
У почетку нисам имао ни материјал ни машина. Није се имало од кога позајмити, нити је се имало, нити сам ја имао познанике у граду, да бих могао неки кредит користити.
Фото Звезда седамдесетих
Фото Звезда седамдесетих година прошлог века пресељена је из Блока Ц у Кандића кућу.
Перо Бакић, најбољи ортопед међу ужичким опанчарима
У време пољских радова повреде су биле честе. И за све те повреде, ту је био Перо у опанчарској радњи.
Први и последњи ужички опанчар
Први мајстор опанчар у Ужицу, који је почео да ради средином 19 века звао се Јово Цвијовић.
Брица са Доње чаршије, Јован Росић
Рођен је у Ужицу 1912.године и по оцу Мићу носио је надимак "Мићовац".
Ужички Кинези са плаже
Имао је бројну породицу, чак седам синова, и сви су били ангажовани у занатској радионици свог оца .
Из Албума мога живота – О старој ужичкој породици Мршевић
И онда, једнога дана, била сам студент друге године, мој деда је заувек отишао. И после њега ни Ужице више није било исто, ни кућа у коју сам тек понекад успут свраћала.
Млађо Казанџија – фудбалер, пчелар, ловац са Слануше
„Поред мене неће проћи ни Свети Јован“.
Ужичка знаменитост на Ракијској пијаци, “Лукина пекара”
У једној од најстаријих ужичких улица, Војводе Демира, налази се добро позната, већ више од једног века, „Лукина пекара“.
Сладак живот у „Здрављаку“, „Нади“, „Зори“, „Опатији“, „Јадрану“ и даље…
Тада су ужички посластичари у просеку највише правили и продавали: баклаве, тулумбе, кремпите, шампите, сутлијаш, бозу, лимунаду, пецива, славске колаче.
Најстарија ужичка пекара
У новије доба "Лепиња са све" почела је да се једе уз јогурт и проширила се по целом ужичком крају.
Ужичка пушкарска школа
Због недостатка мајстора пушкара, у Ужицу је 10. фебруара 1931. године отпочела са радом Државна пушкарска школа, премештена из Крања.
Мало истраживања о ужичким ледарама
Кафеџије су такође продавали лед, Ужичани су по потреби ишли у неке од кафана да купе лед.
Ко је и кад у Ужицу правио барут?
Баруџије и тувекгџије су утрле пут каснијој савременој индустријској производњи, чију је традицију наставила ужичка фабрика оружја и муниције до данашњих дана.
Ужички ТАXИ некад и сад
Остало је записано, да је један од првих ужичких шофера и превозника био Саво Радовић, који је на Солунском фронту био возач.
Последња ужичка содаџиjска радња
Последња содажијска ужичка радња која је производила соду воду, бозу, клакере и лимунаду била је радња Станка Станојевића.
Баја је баја ужичке уметничке фотографије
Кад фотографише Ужице, труди се да град буде леп и радостан.
Царињаш који је сашио шајкача за читаву војску
Шио је мајстор Јокић и метарске рекламне шајкаче, али се нико није сетио да га пријави за Гинисов рекорд.
Ужичке “Муте”, најбољи кројачи
Оба брата су од рођења били без слуха и могућности говора, али су имали осмех који је све говорио.
Ужичанин који је скројио и сашио прву титовку
И шивење униформе за врховног команданта било је поверено тада најбољем мајстору кројачке радионице Врховног штаба, шездесетогодишњем Бошку Игњатовићу.
Сајџија Ћеловић и ужичка улица која носи његово име
Часовничарски занат је почео да учи у Ужицу, а завршио га је у Бечу. Био је један од најутицајнијих социјалиста у Ужицу и целом крају с почетка 20. века.
У Злакуси пеку добру уметност
Кад Ера ожени Сплићанку, сем лепе деце, догоди се чудо.
Ужичка „лепиња са све“ у пекари код Шуљаге
Откако знам за себе, у пекари „Код Шуљаге“ се спремала аутентичана ужичка „лепиња са све“ и пекли јагњићи и прасићи.
Јово Росић са Росуља и његова берберница
“Тада није било зубара, па су бербери били зубари”, сећао се Јован Росић.
Росуље (четврти део)
Улица од Каменог корита била је прашњава, лети босонога деца су по њој остављала трагове газећи по топлој прашини, као по меканом тепиху.
