“Odjutrilo, letnje sunce skuplja rosu na mojoj ribarkabanici i prijatno greje telo i ribarsku moju dušu. Očekujem još koji trzaj krkuše i pastrmke pre nego zvezda upeče. i… Ne da je trzaj, nego hoće riba štap da odnese. Podigoh štap i dadoh meku kontricu, a slatka struja projuri od pete pa celim telom do vrha prstiju šake kojom pažljivo podešavam poziciju štapa. Izvesno je da imam tešku ribu na udici. Pažljivo je vodim kroz vodu na valjano zategnutoj struni. Poštujem njeno nećkanje i popuštam joj strunu kad se opire… Volim ribu kao da je devojka. Đetinja je bistra, rasipa odblesak sunčeve svetlosti, a moja riba nikako da se pokaže iz modre, skoro mračne seni velike stene i duboka vira… Bavim se lepotom zamaranja velike ribe. Pastrmka zateže, ali lagano, lagano je vodim prema svojoj obali. Privedoh je obali, krotku i umornu, ugledni primerak naše reke bi težak celih kilogram i sedamsto grama. Bio je to ulov za pamćenje, ali ponajpre radost trenutka.” Aleksandar Lale Milosavljevićeć
