Užičanka Marina Veselinović, uspešni illustrator, u poseti Černobilu

294

“Na ilustraciju ne gledam kao na posao, to je nešto u čemu neizmerno uživam i jedina ambicija mi je da tako i ostane. U budućnosti bih volela da imam svoj atelje, ako može sa nekom bašticom i pticama”. Marina Veselinović

Posebna Užičanka Ilustrator Marina Veselinović
Posebna Užičanka Ilustrator Marina Veselinović

Marina voli da ilustruje korice za knjige, kao i pozorišne plakate, omote za muzičke albume i mnogotoga još. Kad crta samo za sebe najviše voli da crta ptice. “Male ptice poput crvendaća, senica, vrabaca… koje predstavljaju za mene neiscrpan izvor inspiracije. Najviše volim da vidim te tanane nožice kod crvendaća ili neverovatan spoj boja kod vodomara, a sve to na tako malenom stvorenju koje može da stane u šaku”.

Marina ilustrovala brojne knjige u saradnji sa izdavačkim kućama u Srbiji i inostranstvu, a njene ilustracije su objavljivane u brojnim magazinima kao što su nedeljnik NIN, Discover Magazine – England, Chandlers Ford – England, Catapult ArtMag USA… Završila je Visoku školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafički dizajn u klasi profesorke Sonje Vlahović i srednju školu primenjenih umetnosti u Šapcu.

Marinina ptičica
Marinina ptičica

Učestvovala je na brojnim festivalima, radionicama, seminarima i sajmovima posvećenim ilustraciji, knjizi i umetnosti u Srbiji i inostranstvu, samostalno izlagala u Beču, u „AU“ galeriji, u „KUCERA“ Kulturnom centru Rakovica, galeriji “AB” Magla u Bosni i Hercegovin i galeriji “Vladislav Maržik” u Kraljevu, ali i učestvovala na više od 20 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.

“Često crtam za decu, ali to nije jedino što radim. Volim da ilustrujem korice za knjige, kao i pozorišne plakate, a takođe i omote za muzičke albume i još bezbroj drugih stvari. Ali ilustrovanje za decu mi pruža zadovoljstvo jer mi dozvoljava da to što crtam bude smešno, slatko, dopadljivo i šareno, a to su stvari koje ozbiljna umetnost ne dozvoljava i ne trpi, a meni se, eto, baš tako sviđa. Crtanje ne čuva dete u meni, ja jesam dete, spolja i iznutra”.

U Užice dolazi povremeno, priroda užičkog kraja uvek joj nedostaje. Leto uglavnom provodi u Staparskom Sorentu, maloj oazi mira i prirode, na koju naiđete ako prošetate kanjonom Đetinje, kroz tunele.

“Užice će uvek biti moj grad gde god da odem, ipak sam se tu rodila i tu sam odrasla. Odrastanje u Užicu je bilo potpuno bezbrižno i pamtim ga kao neko neprekidno proleće, a moja učiteljica Vera Iskrin će mi uvek ostati u sećanju kao neka dobra vila koja mi je ulepšala detinjstvo i osnovnu školu. Užice se nije previše promenilo ili se bar meni tako čini, osim Titove biste koja, nažalost, više ne krasi trg. Ponekad me obuzme nostalgija kada prošetam gradom i vidim neke nove ljude umesto starih dobro poznatih lica”.

Knjige koje je ilustrovala Marina
Knjige koje je ilustrovala Marina

Marina je u Beograd otišla iz Užica zbog čega su otišli i ostali talentovani Užičani. Veća sredina, nudi više mogućnosti upoznavanja ljudi. “Upoznavanja ljudi koji se bave sličnim poslom kao i ja. Mentalni sklop ljudi, koji crtanjem zarađuju za život, je neprocenjiv. To su uglavnom deca koja izgledaju kao odrasli, a za ilustratora je jako bitno da bude okružen sličnima sebi. To je ono što mi je ponudila veća sredina, šansu da upoznam još puno kolega ilustratora, a onda družeći se sa njima dobijem elan i volju da uvek napredujem i budem bolja u tome što radim”.

Marina je prva Užičanka koja je bila Černobilju posle tragedije u atomskoj centrali. Ovo su utisci njene posete koju je izazvala Marinina radoznalost: “Da nije šume, koja je za sve ovo vreme izrasla i od civilizacije, o kojoj svedoče sablasno prazne građevine, otela područje u regionu Černobilja, slike nekad i sada podudarile bi se do poslednje sitnice. S tim da treba voditi računa da vam kadar ne pokvari neki turista jer Ukrajinci su područje Černobilja otvorili za posete koje se odobravaju uz posebne dozvole za ulazak ‘u zonu povećane radioaktivnosti’.

Marinina fotografija iz Ćernobila
Marinina fotografija iz Ćernobila

Cela ova zona je zabranjena za naseljavanje i pretvorena u muzej na otvorenom. Gde god se okreneš oko sebe, vidiš trenutke u kojima je stao život. Opet, fotografije koje gledamo mnogo su sablasnije od samog mesta, a ono ne izgleda toliko strašno. Zapravo, svuda okolo je priroda, zelenilo, nabujalo i netaknuto. Pripjat izgleda kao grad u šumi. Ideš, ideš šumom, i usred nje naiđeš na grad. Zaista nestvarno. A opet, imaš na umu da će sve ovo, ovako lepo, ostati zauvek zabranjeno za život čoveka.

U Pripjatu je, osim onog zabavnog parka koji pamti sa slika, videla napuštene zgrade, škole, dečji vrtić, pozorište, bolnicu, samoposluge, bazen, pusta sela. Obišla sam i reaktor 4 u kojem je došlo do prve eksplozije koja je pokrenula lanac drugih. Ulaz u elektranu nije dozvoljen. Neverovatno zvuči da je reaktor 4 najbezbednija tačka u celom području. Na njemu je, da bi zaštitila sve ostalo, izgrađena kupola koja će širenje radijacije sprečavati još stotinak godina – prenosi Marina.

Zastane dah kad uđeš u obdanište i zatekneš dečje cipelice razbacane po podu, ili u školsku zgradu čiji pod je prekriven gas-maskama. Neki od tih detalja su vešto montirani zbog turista, od posledica nuklearne katastrofe Ukrajinci su napravili atrakciju, a novac zarađen od poseta koriste za održavanje mesta onakvim kakvo trenutno izgleda. Svaki turista na ulasku u regiju Černobilja dobija mini-uređaj poput USB-a koji pomaže timu stručnjaka u merenju radijacije. Takođe, posetioci zadužuju i Gajgerov brojač da bi mogli da se uvere u koncentraciju radijacije. Sećam se da je na jednom mestu radijacija bila 3,12 jedinica, a već korak dalje čitavih 28.

Marina meri radijaciju
Marina meri radijaciju

Sedenje i čučanje je strogo zabranjeno, kao i dodirivanje bilo čega. Obavezno je nositi odeću dugih rukava i nogavica i zatvorenu obuću. Nije dozvoljeno jesti i piti na otvorenom prostoru, a na celom području je zabranjeno i pušenje. Na mestima koja smo obišli radijacija nije previsoka, u nivou je one kojoj se čovek izlaže tokom dvočasovnog leta avionom. Ipak, ovo podneblje nikada neće biti uslovno za život jer je u zemlji ostala velika količina radioaktivnog otpada. Posle havarije napravljena je velika greška jer je mnogo porušenih kuća zakopano zbog čega je zemlja ostala radioaktivna.

U ugroženoj zoni, čula je od turističkog vodiča, na ličnu odgovornost živi oko 120 ljudi, isključivo staraca koji 1986. nisu hteli da se isele. Marina ih nije videla. Osim njih, ovde je i 600 naučnika i ekologa koji prate radijaciju i rade na održavanju područja. Jedan čovek je zadužen samo da vodi brigu o psima, kojih je mnogo. Videli smo te pse, koji su čipovani, ali nismo smeli da ih milujemo jer su radioaktivni. Nastanilo se ovde dosta divljih životinja, na primer jelena i medveda. Sve što je čovek uspeo da pretvori u katastrofu svetskih razmera priroda je vizuelno uspela da vrati u pređašnje stanje.”