Zorana Pantelića sam upoznao davno, još dok je radio u Gradini u prodavnici “Tehnika”. Bio je zaljubljenik u fudbal, i nije bio samo navijač već je bio i talentovani fudbaler. Kasnije Vlasnika „Gas domekstra“ mnogi su znali i po malom fudbalom.
Kada je počelo bombardovanje 1999. godine Zoran je imao dosta slobodnog vremena i blizu 40 godina. Do osamneste godine trenirao je fudbal, pa je prestao. A te 1999. se aktivirao, ponovo igrao fudbal svaki dan na plaži. Onda je sa suigračima ozvaničio klub malog fudbala KMF „Užice“, u kome je bio predsednik. Zoran je sledećih 10 godina proveo igrajući mali fudbal. Deset godina su Užičani bili u prvoj ili u drugoj ligi. Uglavnom su igrali ljudi koji su napustili veliki fudbal i imali oko 30 godina, Pantelija je bio najstariji.
“Kada sam postao stariji i od delegata i sudije, bilo me je sramota i napustio sam fudbal, a i stizalo je dosta posla. Bile su to lepe godine. Putovali smo u Prijepolje, Požegu, Zlatibor, u Čačku nije bilo malog fudbala, a onda i po Srbiji kada smo upali u prvu ligu, iako se nismo nadali. Na naše utakmice u gradu dolazilo je stotinak navijača. U nekim gradovima, gde su manje sredine, bilo je više navijača, valjda što se svi poznaju. A kod nas, čim počnemo neke rezultate da postižemo, onda se povećava i broj gledalaca, a kada gubimo – nema ih”.
Zoran je rođen u užičkom naselju Carina. Osnovnu školu je završio u „Dušan Jerković“, zatim srednju Ekonomsku školu. Posle školovanja zaposlio se u „Gradinu“, a zatim u „Kopaonik Drinu“, gde je proveo devet godina. U toku 1989. napustio je posao i sa ortakom otvorio prvo privatno preduzeće u Užicu „Domekstra“.
„Domekstra“ se bavila nabavkom i prodajom vodovodnog i grejnog materijala i izvođenjem radova. Imali su svoje radnje, stovarišta i magacine… Od 2004. godine Zoran Pantelić je išao u školu u Zagreb, a zatim i Dizeldorf, u firmu „Vajlant“, koja se, između ostalog, bavi i grejanjem.
Kad se vratio u Užice, uveo je gas prvi u gradu. Posle 20 godina napustio je „Domekstra“ i krenuo svojim putem. Ortak je ostao na programu vodovod i kanalizacija, a Zoran je prešao da se bavim gasom, solarnim i toplotnim pumpama, kotlovima na pelet, kaminima i sl.
Započeo je program „Vajlant“, a zatim proširio program sa još dve nemačke firme „Visman“ i „Vajshaupt“, posluje i sa italijanskom firmom „Piaceta“, koja proizvodi vrhunske kamine na drvo ili pelet.
Zoran Pantelić kaže je rekao da je veliko interesovanje za solarne i toplotne kotlove, kako u Srbiji, tako i Crnoj Gori. da Najviše ima zainteresovanih u Beogradu i Zlatiboru.
Vlasnik „Gasdomekstra“ smatra da je njegov uspeh u tome što je mala firma i može uvek da se prilagodi okruženju, ali i u tome što nikome ništa ne duguje. Kako kaže, firma se razvija onako kako mi društvo dopušta. Nema mnogo zaposlenih i uglavnom angažuje ljude za neke poslove. Naravno, usavršavanje je preko potrebno, da bi pratio nove trendove iz oblasti kojom se bavi.
– “Svake godine najmanje tri puta sa saradnicima idem u Italiju i Nemačku na obuku ili usavršavanje. Te saradnike uzimam povremeno da rade za moje preduzeće, jer nemam dovoljno posla stalno da bih držao zaposlene kod mene. I u uglavnom sva ta putovanja ja finansiram. To je i logično i dobro. Inače, na Zavodu za zapošljavanje ne može da se nađe neko ko zna ovaj posao. Ima ljudi koji su završili tu školu, ali ništa ne znaju. Onda moram da sa njima krenem iz početka. Uče zanat pola godine, godinu i zavisi od njegove pameti i interesovanja”.
Zoran prim mlade samo ako su im roditelji dobri. Kaže, mladi koja izađu iz škola kao mašinci i elektroničari, skoro da nemaju nikakvo znanje. Umesto profesora, Zoran Pantelić mora da svom preduzeću obrazuje radnike. Ide na usavršavanja, kada je potrebno, povede i saradnike, a ako je nešto lakše, ode sam, pa posle to znanje prenosim njima.
“Samo ako imaš znanje možeš da radiš, a ako ne, gotov si. Učim neprekidno, a nisam završio ni mašinstvo, ni elektroniku. Zato stalno učim, a ono što stvarno ne znam, uopšte ne učim, već angažujem čoveka koji zna. Težim da sve bude profesionalno i umem da prepoznam koji su stručnjaci u svom poslu”.
Za privatni život ima malo vremena, radi po ceo dan. Ima i uspešnu porodicu, njegova deca su magistri klavira i rade u Novom Sadu kao profesori.
