Jedno od najboljih preduzeća u Užicu tada je bila konfekcija “Kadinjača”. Izvozila je godinama mantile u SSSR, pripremali su se da se usele u nove prostorije u Krčagovu. Tada je imala sedam prodavnica u Užicu, jednu u Kruševcu, Bajnoj Bašti, Požegi i Ivanjici… Preduzeće „Kadinjača“ osnovano je 1945. godine i u društvenoj svojini bilo je sve do 2003. kada je prodato na licitaciji i tako prelazi u privatno vlasništvo, u akcionarsko društvo. Godine 2020. 7. decembra, Skupština društva pokrenula je postupak likvidacije. U odluci o pokretanju likvidacije kaže se da su ispunjeni svi zakonski uslovi za to.
Konfekcija „Kadinjača“ bila je decenijama među najvećim tekstilnim kompanijama ove vrste u Srbiji. Tokom poslovanja i rada više od sedam decenija proizvela je preko pet miliona artikala, modnih odevnih predmeta kao i jakni, mantila i kaputa iz sportskih i profesionalnih linija, a godišnja proizvodnja dostizala je i 150.000 artikala za velike, evropske modne brendove koji su prodavani u nekim od najprestižnijih tržnih centara u svetu. Broj zaposlenih u njoj tokom poslednje decenije dostizao je i 250 radnika, uglavnom žena. Proizvodnja je poslednjih godina bila kompjuterizovana, a među mašinama koje su bile uključene u proizvodnju, su i mašine za zavarivanje šavova i za vez i dekorisanje. Od 1987. godine, konfekcija „Kadinjača“ bila je prva u Srbiji sertifikovana za rad sa Gore Tex materijalom. U fabrici je bio primenjivan četvorostruki sistem kvaliteta tako da je to bilo garancija da je mogućnost greške u proizvodnji bila ispod 0,05 odsto što je znatno iznad industrijskog standarda garancije.
Švajcarska kompanija „Albiro“ je, osim proizvodnje konfekcije, kupila i svu opremu za proizvodnju nekadašnjeg užičkog preduzeća koja funkcioniše u istom prostoru u Krčagovu u kojem se odvijala i proizvodnja „Kadinjače“, a svi koji rade ove 2021. u preduzeću bivši su radnici „Kadinjače“.
Ovoga marta počeo je lov na veštice. Komisija za ispitivanje imovine je počela je javno da radi. Užičani su komentarisli: “Imaš kuću, stan i vikendicu – vrati šator”. Iako su već radili šest meseci u novinama su se pojavljivali tekstovi tipa: “Treba pokrenuti postupak protiv izvesnih građana”.
Najpoznatiji užički cvećar je tada bio Mirko Starčević. U “Zelenilu” je radio petnest godina. Poznavao je cveće od semenke do uginuća. Tada je rekao: – U početku mušterije posebno muškarci ulazili su u prodavnicu, nekako snebivajući se, zahtevajući da se cveće uvije, maskira. Ove 76. Bilo je drugačije želja za pažnjom se ređe krila. Ipak, najčešće u prodavnicu Zelenila najviše, navaraćaju žene da kupe cveće. Posebno mi je drago što sve češće ludi svraćaju po savet, sve je više odgaivača cveća. Užičanke smatraju praznom i hladnom sobom u koju se ne unese bar jedan cvetak. Tada se najčešće prodaju beli karanfili i crveni za dekoraciju stana.
Živan Koružić poznati užički štampar iz “Dimitrija”, komentarisao je problem čistoće grada: “Čistoća grada je prerasla u problem broj jedan. Ulice se sve ređe peru, na periferiji nikako već od novembra meseca, smeće na sve strane i u dvorištima i u javnim objektima, naseljima. Na obalama reke Đetinje, još su prisutni ostaci prošlogodišnjih poplava. Mislim da nepostoji ulica bez rupa i oštećenja. To ne samo što daje ružnu sliku, već je i stalna opasnost za učesnike u saobraćaju”.
Posle regulisnja ulica u gradu Užičani nisu bili zadovoljni. Slobodn Dolaš vozač i milicioner Radovan Gligorijević su o tome govorili za “Vesti”: “Stanje saobraćaja u gradu je takvo da se vozač mnogo lakše i sigurnije oseća u Beogradu. Ulice tesne uska grla na prilazu u grad, a posebno u “kritične” sate odlazi i vraća s posla. Nedostaju semafori, mada bi i njihovo postavljanje, u sadašnjem stanju ulica, stvaralo velike zastoje. Oseća se nešto bolja signalizacija, ali je potrebno znatno viš pozornika na raskrsnicama. “Stanje ulica je zaista ispod svake kritike. Na prijave i zahteve se prećutno prelazi jer se još uvek ne zna ko je odgovoran za njihovo održavanje. Novom odlukom o regulisanju saobraćaja kroz grad biće konačno i to konkretizovano. Inaše, vozači su uglavnom disciplinovani, mada se još više mora činiti za razvijanje saobraćajne kulture”.
U Bioskopu je održan “Mini – fest”. Gimnazijalka Snežana Ristović je tom prilikm rekla: “Pored dobrogizbora filmova, trebalo je ovu retku kulturnu manifestaciju učiniti još privlačnijom kako bioskopska dvorana ne bi ostala poluprazna. Cena ulaznica morale su biti “prikladnije” a ne povećane što mnoge ljubitelje filma posebno učenike, iznenadilo. Mislim da je najgledaniji film “Sarajevski atentat” reditelja Veljka Bulajića.
Dvadesetdrugog marta 1876. rodjen je srpski pisac Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (“Nečista krv”, “Koštana”, “Iz starog jevandjelja”, “Stari dani”). Sećam se da smo u Geadskoj kavani u ime stogodišnjice Borinog rođenja nazdravili i popili piće.
