O prvim užičkim gimnazijalacima nakon oslobođenja 1945.

82

Posle oslobođenja Užica Gimnazija je počela sa radom marta 1945. godine u zgradi Učiteljske škole (danas oš „Dušan Jerković“), jer je njena zgrada bila toliko demolirana da je bilo potrebno još godinu dana da bi se u nju mogli useliti profesori i đaci. Generacija koja je počela školovanje u gimnaziji Užicu bila je prva koja je započela školovanje u novoj Jugoslaviji.

Nekadašnja Učiteljska škola i Gimnazija
Nekadašnja Učiteljska škola i Gimnazija

Ušli su u praznu zgradu bez školskog inventara, pa je svako od đaka bio obavezan da donese po jednu stolicu na kojoj je sedeo, a oni koji nisu imali da poture neku dasku i pisali su na kolenima. To je potrajalo više od godinu dana dok se nisu uselili u zgradu Gimnazije.

Udžbenika nije bilo, poneko je pronašao neki od predratnih udžbenika, a ostali bi učili iz beležaka koje su „hvatali“ na časovima. U četiri odeljenja prvog razreda gimnazije bilo je oko 120 učenika i učenica, različitog uzrasta. Između najstarijih i najmlađih bilo je i po šest godina razlike. Dosta učenika je bilo sa sela i iz siromašnih porodica, jer posle revolucije su svi hteli da se školuju, bez obzira kom su društvenom sloju pripadali. Posleratna nemaština ih je zbližila pa su se svi međusobno družili i pomagali ne praveći razliku da li neko potiče sa sela ili iz grada.Kako je vreme odmicalo, sa prijemom u pionirsku zatim omladinsku organizaciju većina učenika prestala je da bude religiozna. Sakupljali su knjige na incijativu profesora Milana Popovića da bi oformili biblioteku u jednoj prizemnoj kući pokrivenoj ćeramidom na nekadašnjoj Žitnoj pijaci.

Šamac - Sarajevo
Šamac – Sarajevo

Takmičili su se u čitanju knjiga. U širokom frontu su jurišali da osvoje što više znanja, ali i da fizičkim radom doprinesu što bržoj izgradnji zemlje, pa su učestvovali u više radnih akcija, u samom Užicu i okolini, a potom na Autoputu, Novom Beogradu, pruzi Banja Luka – Doboj i dr. Rasli su u senci ratnom slavom ovenčanih predhodnih generacija, pa su se jedno vreme radom mogli dokazati… Te posleratne generacije gimnazijalaca su bile ideološki idokrinirane i u revolucijonarnom posleratnom entuzijazmu zamišljali su svoju budućnost dosta idealistički, kao da će nestati oštrih suprotnosti u kojoj su provodili svoju mladost.

To potvrđuje i užički istoričar Dragoslav Rile Bogdanović rođen  1932 u Užicu u delu grada zv. “Klisura”. Rastao je Rile u posleratno doba kad se država gradila rukama, kad su mašine bile retkost. Davne 1947. godine, kao tek svršeni osnovac, ugledao se na starijeg brata i sestru, prijavio u brigadu i kao Titov omladinac gradio na radnoj akciji prugu Šamac-Sarajevo. Hteli su da ga kao premladog vrate sa akcije u Užice, ali on je bio uporan, snašao se i ostao. Kopao je s akcijašima tunel Vranduk, žuljevi su pucali, bilo je preteško, ali se dva meseca tu radilo i pevalo: „Juriš Ere na kubike za izgradnju republike“.

Uprkos tom ideološkom „drilu“ trudili su se da steknu što svestranije obrazovanje obrazovanje koje bi im omogućilo da gledaju na svet sopstvenim očima i kritički ga preispitivati. Ova prva posleratna gimnaziska generacija ustvari je bila „u procepu“ između malograđanskog mentaliteta, koji je vladao u Užicu i enormnih zahteva revolucionara da daju sve od sebe za izgradnju socijalizma. U tome svemu dugo su se batrgli tražeći izlaz za svakoga pojedinačno a i za generacije koje su stasavale posle rata, a taj izlaz bio je u stručnosti… Predavali su im profesori koji su imali iskustva stečena između dva rata i tokom okupacoije. Malo je bilo članova komunističke partije u užičkoj gimnaziji tada, korektno su prenosili svoje znanje a vaspitanje u socijalističkom duhu se sprovodio preko pionirske i omladinske organizacije, kasnije SKSJ-a i KPJ.

Mladi Rile Bogdanović sa školskim drugarima ispred Gimnazije
Mladi Rile Bogdanović sa školskim drugarima ispred Gimnazije

Profesore su oslovljavali sa „gospodine“ i „gospođo“, tako da je ono revolucijonarno „druže profesore“ nije uspelo da se održi ni do kraja njihovog školovanja. Pod uticajem gimnaziskih profesora posle sedam godina su oblikovali svoj pogled na svet i sve što se oko njih događa i oblikovali se u kompletne ličnosti a profesori su im postali sastavni deo života. Njihovi kasniji uspesi su se temeljili na znanjima koja su im oni preneli u tim godinama.

Da završim ovu priču zasnovanu na sećanjima savremenika čija sam sećanja snimao skoro 40 godina na kasete a kasnije prekucao za ličnu arhivu pričom o profesorki Zagorki Nikitović koju možemo prihvatiti kao istinitu anegdotu. Gospođa Zaga je predavala hemiju i bila u izvesnom smislu strah i trepet za učenike naročito pri ocenjivanju. Nije trpela kad prozove učenika da joj se izvinjava da nije spreman. Na primer ustane učenik i kaže da ga boli zub i da zbog toga ne može da odgovara. A Zagorka će: „Otkad tebi predajem, ti znaš moj metod, ništa me se ne tiče pa da umireš, imaš da odgovaraš. Ovo je poslednji put i više neću to da čujem“. Bili su to profeseorkini uobičajni komentari i mnogo kasnije u moje gimnazijsko vreme početkom sedamdesetih.

Profesorke užičke gimnazije (s leva na desno): Branka Popović (latinski jezik), Zaga Nikitović (hemija), Sofija Novakov (matematika) i Mica Stanković (biologija)
Profesorke užičke gimnazije (s leva na desno): Branka Popović (latinski jezik), Zaga Nikitović (hemija), Sofija Novakov (matematika) i Mica Stanković (biologija)

Mnogi savremenici iz te prve posleratne generacije užičkih gimnazijalaca sećala se nekoga Tonje, legendarnog po izvinjenjenjima, koji joj se obratio sa: „Gospođo mislio sam pre početka časa da se izvinem, ali sam zaboravio“. A Zaga će: „Šta ti misliš, prošlog časa si ostao nepropitan, na sreću sad ćeš da se izvineš a idući put ćeš da kidneš“, uz smešak je komentarisala Zaga. Događalo se da više učenika počne da se izvinjava da nisu spremni da odgovaraju a Zaga okrene list, pa kaže: „Na žalost, danas predajem“

Taj mali nevidljivi rat koje je ta prva generacija a i sve posle nje vodio se sve do odlaska Zage Nikitović u penziju. Ipak mi koji smo proveli neko vreme u užičkoj Gimnaziji uvek smo uvažavali gospođu Zagu kao profesora i imali dobre svakodnevne odnose sa njom.