Priča o baki Staniji

237

Ženo seljanko, Rumenilo zore ti na obrazima, Mamiš mirisom rascvetale livade. A dobrota, čistota i poštenje skrivaju ti žuljevite dlanove.

Ništa baki Staniji u tom zlatiborskom selu nije nedostajalo osim njenih unuka. Njenih deset unuka, svi odrasli rade, slali bi joj mesečno dvesta, trista evra, kako je ko mogao. Skupila bi se njoj od toga dovoljna svota da uz svoju penziju može mirno živeti u kući koju su, dok su još imali vremena, okupirali po celo leto, vikendima i praznicima. A onda se polako, svatko okrenuo svojim životima, a Stanija samo za njama žali.

Nije njoj toliki žal do njihovih majki i očeva, samo su joj govorili kako bi trebala živeti, žalila se.

Došao tako jednom njen omiljeni unuk Mile, lagao da je došao da je poseti, zapravo, bio je na putu i bilo mu je usput. Ona sedi na tremu, gleda zarasli vrt, grli Mila i plače što od tuge, što od radosti.

Baka Stanija
Baka Stanija

“Sinko moj, ne mogu od jada da gledam ovu baštu. Sećaš li se ti, dete moje, kakve su tu paprike bile? A tek kupus, najveće glavice u selu. Više sam vam spanaća iz njega skuvala nego je onaj Popaj u tri života pojeo. A sad, gledaj, korov i trnje. Ja pokupim što mogu, al’ kopati više ne mogu. Ono malo iza kuće još i uspem, a i meni više ne treba, al’ ovo mi srce cepa i sramota me od sela. To ti je meni povazdan na glavi”.

Mile je Mislio, da bi bilo dobro da se sakupi njih skupiti njih deset jedan vikend, da počupaju taj korov i trnje, a i baki bi drago bilo videti ih u poslu. Zvao je i slao poruke, pisao mejlove, otvarao grupe, a rezultat je bio da njih troje možda mogu za jedno dva meseca, a svi skupa možda više nikad. Pomisli što da i pokupimo, narast će opet, a reći joj da proda vrt bilo bi kao da joj smrtnu presudu piše. Mislio je da možda betoniram taj deo, stavi nekakav sto, tegle s cvijećem, to još može.

“Betonirati! Jadno moje dete pa ću se ispružiti po njemu kad padne kiša, kuk će mi se polomiti pa kud ću onda?! Beton je smrt, to ti je beton, nije se niko na travi i u blatu polomio. Ne spominji mi beton”.

“Ma dobro, mislio sam, imam ja stotine problema, malo dete, trudnu ženu, evo i kolica nova moram kupiti, stara smo dali rođaku, nismo planirali odmah drugo dijete, a ne mogu ga sad pitati da mi ih vrati. A ti uvek o vrtu, o korovu i trnju, kao da ništa drugo na ovom svetu nema”.

Aposle nekoliko dana Mile, tražeći kolica po oglasima – mogu polovna, mogu nova, samo nek su čista, dobra i da voze i još dvadesetak stvari koje mi je napomenula žena – gledajući ovo i ono, uglavnom alat i drvo, naišao na sliku čoveka u vrtu, koji kaže: “Tražim komadić zemlje, unajmiti ili na poklon, koju bih koristio isključivo u svoje svrhe. Uzgajao bih povrće, da mogu preživeti”.

Nazvao je čoveka, kolike su bile šanse da je blizu moje bake, kolike? E, pa nije bilo ni tri kilometra, a hteo je sve, da očistiti, korov da počupa, ni trnje mu nije smetalo.

A ko je to? – pitala ga je baka kad joj je spomenuo. Čini se dobar čovek, tu blizu živi. Sinko moj, ti si naivan. Daj ti meni ime pa ću ja to ispitati, neće se meni oko kuće kojekakvi motati.

Al’ čovek je bio pitom, malo mlađi od bake Stanije, udovac, a djeca daleko. Prodao vrt, računao ne treba mu, pa sad žali da zemlju pet godina nije omirisao. I zatim je raskrčio, iskopao, nađubrio, napravio gredice, posejao, posadio. A baka Stanija đavolica jedna, sve pomalo oko njega, čupne koju travčicu što smeta, zalije kad treba, ručak kuva, pite pravi. I ne zove više svaki dan. A kad se i javi, samo hvali što je niklo, što je sazrelo i da su joj glavice kupusa opet najveće u celom selu.