Mi Užičani u životu najviše smo učili na pauzama, između poslova, najpre u kafanama. U to vreme kada u mimohodu obavljamo neke od najbitnijih aktivnosti poput jela, plaćanja računa, ispijanja kafe i rakije sa drugarima sa kojima smo se sasvim slučajno sreli. Ne dolazi u tim trenutcima do epohalnih otkrića koja menjaju život, ali te sitnice su začini života. U tim kafanskim intervalima nekada se odigra čitav dan i uvek je ostalo barem nešto zbog čega bi rekao da nije bio uzaludan. Tu saznaš razne male korisne stvari koje usrećuju čoveka. Nedostju mi ta slučajna druženja, zajedničko čitanje novina, duhoviti komentari, to vreme kad ljudi po ćitav dan nisu buljili u “pametne telefone”.
Kada povremeno prođem gradom bacim pogled na posebna mesta, samo meni značajna, mesta iz mladosti. Na te zaboravljene tonove Užica, sličnim posebnom mestu na staroj gramofonskoj ploči na kojoj se očekuje to mesto na kome se budi uspavana sreća, a sve ostalo se sluša površno. To je u gradu neka kapija, neki ugao ili mesto gde je bila neka klupa ili kafana… drvo na kome smo urezali incijale u obaveznom srculencu sa strelicom. Tu nazirem ono Užice koje čini i moj život. Kasnije razmišljam o tome kako da to pretvorim u hiljade članka sa mnoštvom fotografija. Da ostane ogromna retrospektiva koju nijedan drugi grad nema. Nikada nisam voleo uobičajne dosadne poslove, uvek sam radio nešto novo gde je trebalo uložiti veliki kreativan trud.
Ne sedimo više u “našoj Gradskoj kavani” zbijenih ramena oko jednog stola, gde se tiskamo jer stižu stari prijatelji koji se raduju još sa vrata što nas vide na okupu, što imaju za piće i za cigarete, što smo uspeli da zauzmemo baš taj, naš sto, iako je je kafana dupke puna, dok se dim može rezati na kocke. To je bilo ono “moje Užice” gde je “strašan provod” bio kada smo svi tu, kad smo se svi našli, kada smo naleteli jedni na druge, sasvim slučajno.
Sastavljamo stolove, pravimo još mesta za nove drugare koji tek pristižu i govore za film koji su gledali da je “sranje”, za pozorišnu prestavu koji su gledali da je “onako”. za gospođu koju su potucali da je “lopata”. Bilo je to vreme kada je gradska “manguparija” bila pozitivna a ljudi bez mržnje i zlobe. Vreme 21. Veka gde sve ima, gde je vreme novac, gde se preliva mržnja i zloba nas je prevazišlo postali smo naivni smešteni iza etikete “Dobar i lud su braća”. Koju su izmislili oni koji tapkaju u mestu, tada svo nezadovoljstvo prebace na druge, jer tako je prividno lakše.
A gde su oni danas? Oni su iza etikete: „Neko lud, neko glup, al’ niko naivan”, najčešće se radi o nerazumnima.
Pitam se jesam li ludo proćerdao život, jesam li pogrešio što sam ostao ovde u Užicu, nastavio život u nekoliko ulica i kafana, ili sam trebao smoći snage i otisnuti se u svet? Nisam, svet je za mene preveliki, mogu mnogo manje. Zato sam se posvetio svom rodnom gradu a eto tehnologija dozvoljava da se “Užičanstveno” čita širom planete, a sve je počelo “sasvim slučajno”, u Gradskoj kavani.
