Srednjovekovno Užice u vreme Nemanjića i mnogo toga zanimljivog (drugi deo)

209

Srpska država se razvila na razmeđu Istoka i Zapada, tako da se uticaj različitih kultura videla i u odevanju. Najjači je uticaj Vizantije, zatim Zapadnoevropske mode. Odeća, kao i nakit, u Nemanjića državi jasno je odvajao društvene slojeve, pa se može podeliti na građansku, plemićko-vladarsku nošnju i carski ornat.

Materijali koji su se najviše koriste su vuna, lan i konoplja. U seoskoj nošnji koristilo se ovčje krzno i koža, a kod bogatih slojeva na ceni je hermelin. Vlastela je nosila svilu, somot i taft, koji su uvoženi iz Grčke, Italije i Flandrije preko Dubrovnika. Počinju u Srbiji da rade tkačke radionice u okolini. U okolini Dečana i u Prizrenu se proizvodi svila, a na dvoru kralja Dragurina se javlja zlatotkana tkanina. Karakteristika srpskog srednjovekovnog odevanja je vez u boji, koji se pominje u putopisima iz tog vremena.

Muška seoska nošnja je bila od grubih vunenih tkanina – sukna, konoplje i lana. Sastojala se od košulje i čakšira do kolena, u početku uskih, a kasnije širih. Košulja je ovalno sečena oko vrata i potpasana pojasom u struku. Preko toga se nose ogrtači od krzna domaćih životinja ili od ćebaste belo-mrke tkanine. U upotrebi su i kabanice i plaštovi plave ili zelene boje, kao i gunjevi, često ukrašeni srebrnim pucadima. Šuba je ogrtač od krzna sa rukavima. Na glavama nose šubare, šešire i razne plitke kape, a na nogama neku vrstu grubih opanaka.

Ženska nošnja se sastojala od košulje i haljine, izrađene od grubog platna i izvezene po rubovima svilenim koncem i raznobojnom vunom. Oko vrata se nosi puno nakita, a na rukama grivne od sitnog novca. Neudate žene nose puštenu kosu, a udate je povezuju maramom, ubradačom tako da skrivaju i vrat.

Muško građansko odelo je pod istočnjačkim uticajem. Preko bele košulje bez okovratnika, koja se kopčala na grudima, nosio se kaftan, Kaftan je vrsta duge gornje haljine, bez postave, obično od čoje. Po kaftanu se veže pojas tzv. “kušak”., koji se takođe kopčao spreda sitnom dugmadi, ali ne do vrata, tako da gornji deo formira veliki, čvrst okovratnik. Široki pojas se spreda vezivao u krupan čvor. Preko svega je nošen dugačak, širok kaput sa rukavima prosečenim ispod pazuha, koji vise skoro do zemlje. Bogatiji građani oblače se slično vlasteli, u duge tunike sa ogrtačima. Na glavi se nose kape.

Ženska građanska nošnja sastojala se od bogato nabrane haljine dugih rukava, stegnute u struku, sa bordurom oko vrata i po rubu. Nekada se preko nje nosila druga haljina, sa dubljim izrezom oko vrata i bez rukava ili sa visećim rukavima. Glava je bila pokrivena dugim velom.

Srpska muški plemićka odeća je u početku bila veoma sličana vizantijskom, a kasnije se menja. Odelo dugo do zemlje, kakvo se može videti na ktitorskim portretima počev od 14. veka, sa kosim preklopom preko grudi, bogato ornamentima i pervazima, je istočnjačkog stila. Bogati ukrasi od zlata i dragog kamenja se nalaze oko vrata, na zarukavljima, mišicama i grudima. Sredinom 14. veka duga tunika uskih rukava je ravno krojena, bez nabora, a pojas pada na kukove po zapadnoj modi. Kaftan se kopča napred celom dužinom. Početkom 15. veka odelo se skraćuje do članaka, znatno je šire i optočeno krznom, sa rukavima u dužini peševa. Na nogama se nose cipele ili čizme.

Ženski plemićki kostim se sastoji od duge, zatvorene tunike sa malim prorezom ispod vrata, zakopčanim sitnom dugmadi. Rukavi su bili uzani i završavali su se preko nadlanice u špic. Odelo je bilo od dezenirane tkanine, ukrašeno pervazima. Ogrtač je bio bez rukava ili sa prosečenim visećim rukavima. Velike minđuše su zbog težine postavljane iza ušiju. U drugoj polovini XIV veka se može videti i jedna slobodnija varijanta: puštena kosa, otkriven vrat i dve haljine – donja, sa uskim dugim rukavima, i gornja, sa prorezanim rukavima, u struku presečena širokim pojasom, odakle pada u bogatim naborima.

“Ja nisam čovek, ja sam vuk. Ja ne pričam, ja zavijam. Kad se okupi čopor moj, bojte se psi” Srpski car Dušan Silni.

. loza Nemanjića
. loza Nemanjića

Svaki muškarac iz loze Nemanjića zvao se Stefan, iako se tako po rođenju nisu zvali tako. Odakle onda ova tradicija? U Dinastiji Stefana Nemanje bilo je jedanaest Stefana, a nijedan nije bio Stefan po rođenju. Ovo ime za njih je bila zapravo titula i sinonim za reči car i kralj, a odnosilo se na Srbe. Svaki krunisani Nemanjić bi zato dodavao na svoje ime – Stefan.

“Stephanos” na grčkom jeziku znači kruna, venac, čast, nagrada, a kada se stavi u ovaj kontekst prevodi se sa okrunjen, ovenčan. Kralj Stefan Prvovenčani je u prevodu izraz koji predstavlja pleonazam jer već samo ime nosi značenje “ovenčan”. Da bi bilo sve jasnije da pogledamo rodoslov – poreklo Nemanjića:

Pre nego počnem između ostalog i o životu Užičana u vreme Nemanjića dozvoliću sebi slobodu da malo više napišem o najmoćnijem Srpskm vladaru Dušanu Nemanjiću, koga smo po svemu sudeći zaboravili.

Krunisanje-Cara Dusana
Krunisanje-Cara Dusana

Pod Dušanovom vlašću, srpski uticaj je proširen do obala Egejskog mora i Svete Gore. Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, srpska država se prostirala na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije. Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci. Kada se na Uskrs, 16.4. 1346. godine u Skoplju proglasio za cara, titula Dušana Nemanjića je glasila: “Stefan u Hristu Bogu blagoverni car svima Srbima i Grcima, i stranama bugarskim, i celome Zapadu, Pomorju, Frugiji i Arbanasima”.

Ova velika država se prostirala od Dunava na severu do Korintskog zaliva na jugu. Granica na zapadu bilo je Jadransko, a na istoku Egejsko more. Drevni vizantijski carevi su mu bili uzor. Iako je Vizantija iz vremena cara Dušana već bila carevina na zalasku Dušan se po svemu ugledao na vizantijski dvor i velike vladare iz prošlosti ove države. Nastojeći da se u svemu ponaša kao vizantijski carevi koji su bili uzor celom hrišćanstvu, Stefan Dušan je razvio i široku zakonodavnu delatnost. Dušanov zakonik donet 1349. i dopunjen 1354. godine vrhunac je ovih nastojanja. Zakon je usvojen sa ciljem da se država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike.

Međutim, integraciju ovih teritorija u jedinstvenu državu sprečila je iznenadna smrt Dušana Nemanjića, 1355. godine, kada je caru bilo oko 45 godina. Car Dušan je možda bio otrovan. Činjenica da je car Stefan Dušan umro još uvek mlad i u punoj snazi, kada se spremao na pohod za osvajanje Carigrada, i danas ostavlja mesta teorijama zavera – od onih krajnje egzotičnih, kao što je priča ona o prokletstvu Stefana Dečanskog, do mnogo prozaičnijih, kao što je priča o trovanju. Za razliku od ostalih Nemanjića, koji su zdušno darovali zemlju i novc Crkvi. Kao rezultat toga, Stefan Nemanja i nekoliko njegovih naslednika su kanonizovani za svece. Crkva je podržavala dinastiju, prikazujući Nemanju kao osnivača Srbije, usled čega je prethodna istorija pala u zaborav.

Car Dušan nije kanonizovan od strane crkve. Nagađa se o nekoliko mogućih razloga: zato što postoji sumnja da je naredio ubistvo svog oca, zato što je bio surov, zato što se okrenuo Rimu u nameri da neutrališe ugarsku pretnju sa severa i Srbi su bili blizu da se pokatoliče ili zato što je uveo svoju ženu Jelenu na Svetu Goru, što je strogo zabranjeno i danas. Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti nasledio ga je sin, car Uroš, Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su na očaj tadašnjeg režima prenete 18. maja 1968. u crkvu svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju.

Car Dušan slka Đure Jakšića
Car Dušan slka Đure Jakšića

Kako je izgledao Car Dušan Veliki? “Car i samodržac Srbljem, Grkom, Blgarom i Arbanasom, visok, prekrasnog izgleda i telesno vrlo lepo građen”. Dušan je bio glasoviti vojskovođa i najmoćniji vladar tadašnje Evrope, pisao je engleski vizantolog Stiven Ransiman. Da, Car Dušan Bio je visok i veoma lep čovek. Kao plemića u pravom smislu te reči odlikovala ga je krupna, srazmerna građa, a pripoveda se da je imao lepo lice i blag pogled. Car Dušan danas važi za prototip pravog srpskog srednjovekovnog viteza, ali i pravog muškarca.

Ako se slažemo u konstataciji da je naše poznavanje srednjevekovne srpske istorije skromno, onda ćemo se složiti sa činjenicom da je Car Dušan, sasvim razumljivo, najmoćnija i najpoznatija ličnost tog perioda, pa i šire. Stefan Uroš IV Dušan je bio poslednji kralj iz dinastije Nemanjića i prvi srpski car. Osvojio je veliki deo jugoistočne Evrope i postao je jedan od najmoćnijih vladara svog vremena zbog čega je dobio nadimak “Silni”. Smatran je za “najboljeg vojnika svoga vremena”. Bio je rođeni pobednik, izuzetna ličnost srpske, ali i evropske istorije. Vreme njegove vladavine poznato je kao najzlatnije srpsko doba, obeleženo kulturnim procvatom i nezapamćenom teritorijalnom ekspanzijom.

U vreme cara Dušana Srbija postaje najveći izvoznik srebra u Evropi, novac se kuje i ulazi u svakodnevnu upotrebu, donosi čuveni Zakonik, kojim postavlja temelje pravne države. Vaseljenska patrijaršija, ogorčena njegovim krunisanjem i proglašenjem srpske arhiepiskopije patrijaršijom, baca anatemu na srpsku crkvu, a Dušan nikada neće biti proglašen svecem.

Dinar cara Dušana Silnog
Dinar cara Dušana Silnog

U prilogu, fotografiji je dinar srpskog cara Stefana Dušana Silnog! Na aversu se nalazi Hristos na prestolu, uz natpis “IC-XC” i “Ŋ-O”. Na reversu se nalazi šlem sa čelenkom i legenda sa natpisom na latinskom: “STEFAVS – INPERATOR”. Težina dinara je 1,01g, prečnik 18mm.

Bio je fascinantan i jedinstven čovek. Njegova pojava, stasom i držanjem nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Zanimljivo je da je tek krajem dvadesetog veka, po nalogu Sinoda Srpske pravoslavne crkve, vladika Atanasije Jeftiić u crkvi Svetog Marka u Beogradu otvorio kivot u kome leži Dušanovo telo. Posle merenja utvrdjeno je da je Car Dušan bio izuzetno visok čovek – čak 2,14m. Tu samo treba podsetiti da je u to vreme prosečna visina odraslih muškaraca bila oko 1,70m. Zahvaljujući tome, uz veštinu koju je posedovao, redovno je odnosio pobedu na viteškim turnirima na kojima je rado učestvovao.

Gardisti cara Dušana
Gardisti cara Dušana

Glavni oslonac i udarna snaga Cara Dušana bila je garda – Garda Dušana Silnog je bila elitna vojska i glavna udarna igla srpskog cara. U pitanju je bila teška oklopna konjica zbog čega su se čak i konji birali po veličini i snazi. Još u vreme dok je bio kraljević, Dušan je započeo formiranje svoje garde. Uslov koji je svaki gardista morao da ispuni je da je viši od 2 metra. Pošto su standardi bili previsoki, Dušan se dao u potragu po Evropi za takvim vitezovima i ubrzo je sastavio gardu od 101 viteza, svi preko 2 metra. Zamislite kada se takve gromade, zajedno sa njim, pojave na bojnom polju! Samo jedan gardista smeo je da bude viši od Dušana, barjaktar, poreklom Šveđanin. Koliko je on bio snažan čovek može da posvedoči to što je, na konju, nosio barjak težak četrdeset kilograma (čuva se u Hilandaru) u jednoj, a u drugoj ruci držao mač i borio se.

Otkud Švedjanin barjaktar? Priča kaže da se jednog dana pojavio vitez i stao kraj Cara Dušana. Vitezovi, videvši da je ovaj viši od cara, krenuli su da ga sklone, kako se car ne bi naljutio. Dušanovom oku ovo nije promaklo i, navodno, zaustavio ga je rečima: “On će u mojoj gardi imati posebno zaduženje, odmah mu dajte najvišeg i najsnažnijeg konja!”

Sad možete da zamislite kako je delovalo pojavljivanje tih gromada na konjima, u sjajnim oklopima kada bi se suočili sa neprijateljem. Garda cara Dušana Silnog je bila toliko moćna da je zajedno sa Dušanom za dvadesetosam dana ugušila pobunu na teritoriji današnje Albanije bez većeg otpora.

Vitezovi plaćenici, “vagabundo ratnici” koji su za određene beneficije i novac ratovali na straini Cara Dušana, bili su i Srbi ali su poticali su iz raznih evropskih zemalja – Nemačke, Italije, Švedskei i drugih. Kako su Nemci bili najbrojniji, lična garda Dušanova poznata je kao “Alemanska garda” (prema srednjevekovnom nazivu za Nemačku).

Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić i Palman Braht na slici Paje Jovanovića
Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić i Palman Braht na slici Paje Jovanovića

Palman Braht je bio vodja najamnika i čovek koji je uživao najveće poverenje Cara Dušana. Iz malobrojnih izvora može se videti da je rodjen u Austriji, odakle je otišao na putešestvije zbog nesrećne ljubavi. Na svom putu upoznaje Kraljevića Dušana, stupa u njegovu službu i postaje kapetan “Alemanske garde”, koju tradicija pamti i kao “Palmanove vitezove”. Snagu mišića i veštinu baratanja oružjem Palman je svom gazdi dokazao u bici kod Nerodimlja, posle koje je postao kapetan garde koja je brojala oko tri stotine teško oklopljenih konjanika, uglavnom nemačkih najamnika.

Prvi je pitan za mišljenje kada se o novom pohodu odlučivalo. Palman Braht, desna ruka Cara Dušana, ovekovečen je i na slikama znamenitog srpskog slikara Paje Jovanovića. Kolko je Jovanović detaljno slikao potvrđuje i slika “Krunisanje cara Dušana”. Godine 1896. Paja je zamolio Branislava Nušića, koji je bio tada srpski konzula u Skoplju, da ode u manastir Jovana Preteče na Menikejskoj gori. U Manstir koji je ponovo podigao i bogato darivao Dušan Silni da fotografiše likove cara Dušana, carice Jelene i princa Uroša.

“Jelenu su krasila šira znanja, retkost kod srednjevekovnih žena što se je videlo u njenom javnom i političkom životu”.

. Carica Jelena- 14 vek, freska u manstiru Lesnovo u Makedoniji
. Carica Jelena- 14 vek, freska u manstiru Lesnovo u Makedoniji

Dušan silni je imao i tu sreću da uz sebe kao suprugu ima jednu posebnu ličnost, Jelenu, bugarsku princezu. Jelena je bila sestra bugarskog cara Jovana Aleksandra. Smatra se da je rođena oko 1310. godine i da nije bila mnogo mlađa od Dušana. Veoma se interesovala za literaturu. Smatra se da je čak i imala svoju biblioteku“. Za nju su rađeni grčki prepisi mineja, bogoslužbenih knjiga, o kojima se starao Dorotej „bez ikakve sumnje hilandarski iguman i docnije svetogorski prot“. O ljubavi srpske vladarke prema knjizi piše i svetogorski starac Joanikije koji je na njenu molbu preveo na srpski jezik tumačenja jevanđelja koje je nekada pisao ohridski arhiepiskop Teofilakt. Dušan će se sa ovom izuzetnom bugarskom princezom venčati godinu dana posle krunisanja u Svrčinu (1331) kada je imao dvadesetčetiri godine Jelena i Dušan su se venčali.

Međutim, posle četiri godine braka srpski vladar nije dobio naslednika. U izgledu su bili veliki bračni ali i državni problemi. Pretila je opasnost da se prekine loza koja je Srbijom vladala već više od veka i po. Dušan je rešio da potraži ženu na nekom zapadnom dvoru. U tu delikatnu misiju uputio je svog proverenog viteza, vlastelina i komandanta svojih najamnika – Palmana. Ali stvari su se promenile kada je Jelena iznenada zatrudnila i rodila Dušanu naslednika Uroša. Njegovim rođenjem Jelena je učvrstila svoj položaj na dvoru. Na Vaskrs 16. aprila 1346. godine kada je njegov otac krunisan za cara Uroš je krunisan za kralja i vladao je kao kralj sve do očeve smrti 20. decembra 1355. godine.

Car Dušan je umro u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar, već čovek slab, bez volje i bez energije, bez talenta i autoriteta, počelo je rastrojstvo i rasulo otimati maha. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Na fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.

Svakog Vidovdana srpski narod seća se Kosovskog boja. I uvek se čuje da je ta bitka, koja se odigrala 28. juna 1389, najsudbonosnija u našoj istoriji, da je s njom srušeno Srpsko ili Dušanovo carstvo, da je to bio poraz od koga se nismo oporavili. S druge strane, godišnjice Maričke bitke gotovo da se niko nikad i ne seti. A sukob srpske i turske vojske 26. septembra 1371. bio je stvaran kraj države koju su Nemanjići dva veka stvarali i širili.

Snage Otomanskog carstva pod vodstvom rumelijskog beglerbega Lale Šahin Paše i srpskih snaga koje su brojale oko 60 000 ljudi. Srpsku vojsku predvodili su kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa, koji su poginuli u ovoj bitci. Vukašina je za kralja postavio Car Uroš a uglješu za Despota. Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u domaćoj istoriji, nego i u istoriji celog Balkana. Ono što je dovelo do bitke je propast Dušanovog carstva. Caru Dušanu je trebalo 15 godina da od kralja postane car i tačno 15 godina od njegove smrti da se od carevine Srbija svede na katastrofalan poraz na Marici. Taktika turskog vojskovođe Lala Šahina je bila iznenadni noćni napad na ulogorenu srbsku vojsku. Slabost Srbske vojske je bila u tome što su se pridržavali pravila ratovanja koja su sami izmislili. Jedno od tih “pravila” bilo je nečasno napasti neprijatelja noću i da borbe mogu da počnu tek pošto se sunce pojavi na horizontu. Lala Šahin je pokazao koliko je takvo razmišljanje pogrešno, jer je jednom neki drevni mudrac rekao da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno. Šakin je posle bitke rekao: “Kakvi ratnici… Trgnuti iz sna uspeli su da mi pobiju polovinu vojske… Šta bi bilo da ih nismo uhvatili na spavanju?”

U vremenu cara Dušana srpska Krupna vlastela nastojala je da u svemu oponaša vrhovnog gospodara. Oni su okupljali srodnike i ugledne ljude iz pokrajina kojima su upravljali kao vrhovni gospodari. Dvorovi krupne vlastele ličili su na vladarski dvor. Tokom srednjeg veka izgrađen je idelan lik viteza kao hrabtog i plemenitog ratnika. Vitez hrabro ratuje za svog gospodra ali u običnom životu on se ponaša uglađeno i uljudno. Svoju snagu i nadmoć koristi da bi zaštition nemoćne. Viteške povige i vrline, koji ne odgovaraju stvarnosti, prepričavali su i opevali onovremenci.

Srednjovekovno Užice u doba carstva bio je prenaseljen grad iako je u proseku imao manje od pet hiljada stanovnika. Najveći deo vremena oni su provodili u kućama gde su im bile većinom zanatske radnje. One su se nalazile u prizemlju koje se nazivalo trem, dok se na spratovima stanovalo. Radnje i gostionice su se rano zatvarale. Bilo je nemoguće raditi pod isuviše lošim svetlom. Na ulicu se izlazilo sa upaljenim bakljama. U srednjovekovnom Užicu nije bilo kanala za odvođenje prljavštine i oticanje vode. Građani su kroz prozor na ulicu bacali otpatke i smeće. Ulicama su lutale svinje, guske i kokoši tražeći hranu. Grad je zbog nečistoće bio veoma pogodan za širenje bolesti. Od 13. veka postepeno se menjao život u Užicu koji menja izgled. Kuće su bile različitih veličina od kuća na boj-sprat, do udžerca sa jednom prostorijom neugodni i mračnom. Vodilo se računa o radnim prostorijama. Tragovci i zanatlije stanovali su na spratu dok su poslove obavljali u prizemlju. Na selu se pednost davala radnim prostorijama i ostavama, dok se stanovalo u skučenim uslovima.

U kućama živele su uže ili šire porodice. Uže porodice su se uglavnom sastojale od bračnog para sa decom, češće su naseljavale grad nego selo. Na selu se oko istog ognjišta okupljalo više srodnika. Oni su činili porodičnu zadrugu, podržavali su zajednički život. Putopisac je zapiso reči jednog tadašnjeg Zlatiborca: „Želim da svi moji žive pod istim krovom, da se greju na istoj vatri i da jedu za istom trpezom“. Privatni život uže ili šire porodice postajao je bogatiji proširivanjem kruga prijatelja, zatim solidarnim i prisnim odnosom sa Komšijama. Visoko se cenilo kumstvo kao duhovno srodstvo. Kumovima su uvek bila otvorena vrata.

Privatni život u strogo zatvorenom prostoru, iza ograde i brave, imao je svoje naličje. Potpuno zatvoren privatni život mogao je da sakriva neželjene sukobe, jače izražene u kući nogo na javnom mestu. Dovoljno govori činjenica da je žena tokom srednjeg veka bila u izuzetno podređenom položaju, dok je otac porodice bio neprikosnoven gospodar u kući. Njagova reč se slušala bez pogovora.

A šta se jelo u srednjovekovonoj Srbiji pa tako i u Užicu? Mnoge zablude vladaju o srpskoj srednjovekovnoj kuhinji, od one da je knez Lazar služio prebranac i papriku tokom Kneževe večere, do toga da je strani uticaj na srpski jelovnik došao tek s Turcima.

Jela su bila raznovrsna i trpeze bogate i to u svim slojevima društva. Postilo se dosta, jer su i vlastela i gospoda srpski vitezovi, sa celim narodom veoma poštovali post sredom i petkom, kao i sva četiri velika posta (Vaskršnji, Božićni, Apostolski i Gospojinski).

Meso od divljači je jela najpre vlastela. Sebri su uz dozvolu mogli ući na manastirska lovišta uz obavezu da predaju četvrtinu ulova, ali bi bez dozvole sledila duhovna, materijalna i telesna kazna. Vladari i vlastela imali su svoje „psare“ (zavisne ljude koji su odgajali i dresirale pse) i sokolare. Ponegde su zavisni seljaci imali čak obavezu da love za manastire: recimo, na vlastelinstvu Gračanice tri dana godišnje morali su loviti zečeve, te rado viđene „goste“ uglednih trpeza. Sve u svemu, lovljeni su šumski veprovi, divokoze, srne, jeleni, zubri (evropski bizon), turi (divlje goveče) kojih je dosta bilo u okolini Užica, travnata dolina tada u okolini Užica dobila po njima ime Turica. Ipak najviše su lovljeni zečevi, divlje patke, guske, jarebice, pa i golubovi.

Bez hleba nije mogao da se zamisli ni jedan obrok, bilo posni, bilo mrsni. Pravio se na jednostavan način: voda, kvasac, grubo mlevena pšenica uz malo pleve. Koliko je hleb bio važan i koliko se svakodnevno pravio, može da se vidi na posthumnim ostacima osoba, najčešće žena, zaduženih za njegovu pripremu. Mlevenje žitarica na takozvanom ručnom žrvnju koje je imalo gotovo svako srednjovekovno domaćinstvo uticalo je na stvaranje deformacija na šakama i zglobovima starijih gospođa. Još su stari Rimljani za civilizovane ljude priznavali samo one koji jedu hleb. Na ljude koji su mahom jeli meso bez hleba stavljali su etiketu: divljaci tj. varvari. Takav pogled se očigledno primio i u Srbiji. I hleb i pečenje, bila je najslađa gozba na srpskim trpezama.

Na svim srpskim srednjevekovnim nalazištima nalaze se crepulje tj. plitke glinene sudove kružnog oblika u kojima se na ognjištu pekla pogača, a prikazane su i na freskama u srpskim srednjovekovnim manastirima, a tu vidimo da se na njima pekla i riba, piletina i raznorazna perad.

Svečarske trpeze kod običnih seljaka u Nemanjićkoj Srbiji bile su bogate. Za Slave i praznike se uglavnom jela sveža domaća riba, ako pada post, ili uz mrs, pečena prasetina, jagnjetina, piletina i uz puno hleba, sira, pita, vina i piva (olovine, kako se tada nazivalo). Uz to dolazili su uz prilog rotkvice, luk i drugo zeleno povrće, u zavisnosti od godišnjeg doba. A za dezert su se jeli, verovali ili ne, uz med, suve šljive i ostalo suvo i sveže voće i dezerti spremljeni od njih, kolači od marcipana ili sira, a dame najviše su volele karamel-kremove. Od alkoholnih pića, pilo se još i vino. Zanimljivo je da u srednjem veku nije bilo rakije. Ona najverovatnije dolazi sa ljudima koji su pratili Turke, pošto Turci kao muslimani su imali zabranu da piju alkohol.

Na svakodnevnom jelovniku bile su raznorazne žitne kaše, čorbe od povrća, nešto malo voća i jelo se obilno najčešće dva puta dnevno. Divljač se takođe dosta jela, a naročito zečetina i srnetina. Za monahe je oduvek važilo pravilo: malo i posno, sa što manje začina. U vreme velikih žetvi i letnjih radova jele su se guste čorbe od povrća i mesa ili pite. Specijaliteti od testa nisu bili nalik današnjim gibanicama i burecima. Naime, oklagija i razvučene tanke kore stigle su na naše trpeze tek s Turcima. Stare pite bile su nalik francuskom tartu, bilo da je nadev stavljan preko patišpanja ili između dva sloja testa.

Kraljevske i vlastelinske trpeze su bile nešto posebno. Podrazumevale su pogače od najmanje dve vrste žitarica, jagnjetinu sa ljutim zeljem u mleku, smuđ pržen u svinjskoj masti, složenac od rečne ribe i vina, šumske gljive s belim lukom, srnetina u sosu od luka, badema i suvih šljiva, a na kraju, kao poslastice, kolač od sezonskog voća i oraha, marcipan, bombone od suvog voća i rogača, kruška u sosu od šumskog voća, karamel-koh i kolač od slatkog mladog sira. Na freskama i na arheološkim nalazištima primećuju se čak i hobotnice, morske ribe i lignje i čovek ne može a da se ne zapita kako su donošeni u Novo Brdo, Prizren, Skoplje, Smederevo, Kruševac, Užice, Prilep ili Maglič.

Carski izaslanik romejskog cara Andronika II Paleologa, Teodor Metohit, koji je predvodio delegaciju na pregovorima sa srpskim kraljem Milutinom oko njegove ženidbe s princezom Simonidom, ostavio je zapis o neverovatnoj gozbi priređenoj u njihovu čast na srpskom dvoru u Nerodimlju na Kosovu. Pošto su došli usred zime, polovinom februara, divljenje se prvenstveno odnosilo na raznovrsnost sveže hrane koju je u to doba godine bilo gotovo nemoguće nabaviti.

Srpski sir je bio posebna priča jer je bio naročito na ceni. Uz med i sušeno meso, bio je glavna prehrambena roba za izvoz. Vlaški ili merovlaški sir, kako je nazivan, pravljen je od ovčijeg i kozjeg mleka. Krave, pa sledstveno i sirevi od tog mleka, počeli su da se masovnije uzgajaju, odnosno proizvode tek od 18. veka. Koliko je ovčje-kozji, vlaški sir bio važan za srednjovekovnu Srbiju svedoči sačuvana prepiska Dubrovčana sa despotom Stefanom Lazarevićem koja kazuje da Dubrovčani ne žele više da primaju platu u siru, kao što se to činilo u vreme “stare gospode”, odnosno despotovih prethodnika na srpskom prestolu.

Vlastelinska imanja su obađivali zavisni stanovnici – meropsi. To je bila i najbrojnija kategoriju stanovništva i na prostoru gde je danas užički kraj. Dušanov zakonik ovo stanovništvo podvodi pod zajednički naziv – sebri. Najveći broj 6. Gardisti Cara DušanaZbog ovoga treba razlikovati dva tipa sela. Prva su predstavljala jasno omeđanu celinu koja se sastojala od privatne i javne imovine. Nastajala su uglavnom na odabranim plodnim teritorijama u blizini voda.

Pčelari nisu bili u obavezi da obrađuju vlastelinsku zemlju, ali su bili dužni da rade na vlastelinskim pčelinjacima i da im godišnje sa svog pčelinjaka predaju svaku desetu košnicu, takozvani “pčelinji desetak”. Umesto šećera upotrebljavao se med od kojeg je pravljena i medovina sa 17% alkohola, od koje se moglo lako opiti. Najviše se pila u brdskim krajevima gde nije bilo vinove loze. Zbog nedostatka šećera i sredstava za osvetljavanje, potrebe za medom i voskom bile su velike, ne samo u Srbiji već u čitavoj Evropi. lovljeni su šumski veprovi, divokoze, srne, jeleni, zubri (evropski bizon), turi (divlje goveče) zečevi, divlje patke, guske, jarebice, čak i golubovi.