Рокенрол је тада, што се тицало укуса младих у тадашњој Југославији, био поприлично измешан са италијанском канцоном, а што је било логично ако се узме у обзир да је Италија била најближа од свих земаља у коју је стизала рок музика. Пошто се та мизика ту “исфилтрилала” и била на неки начин прилагођена, наставила је пут према Загребу, па у Београд… Прва која ју је прихватила из Београда у Ужицу била је послератна младеж одрасла у урбаној, градској средини. Они су повремено имали да изађу на само три места на Феријалном, на терасу Спортског центра (ресторан “Плажа”) и понеки пут у холу Друштвеног дома.
И ове 1965. године прави боемски ресторан је била кафана Хотела “Златибор”, на месту где је данашњи блок “Златибор”. Ту су на музику долазили стари Ужичани. Био је ту и клавир, који је на сцени доминирао окружен хармоником, бубњевима, контрабасом. Ту је Јеленко Веселиновић свирао хармонику, па чувени ужички виолиниста Раде Јазавац, Милан Николић за клавиром, једна прелепа певачица Лидија, позната Ана Николић са Царине и много мање познатих врсних певача. Ту су гости могли да чују и звуке класичне и озбиљне музике. Недељом од 11 до 2 поподне свирала се озбиљна музика, евергрин и староградске песме, тада “народњаци” нису свирани.
Ресторан на плажи је отворен 1964. године, на инсистирање Воја Бојовића. Био је то рибљи ресторан, затим су га званично звали „Спорски центар“, уствари била је то повелика кафана која се звала “Плажа”. Касније, када је започела ера новокопоноване музике, Ужичани су је је прекрстити у “Крмећак”.
Тих година је “Плажа” већ била пуна гостију. У 19. часова, није могло да се нађе слободно место, а свирало се све до пола један, док је музика на Феријалном дому свирала до поноћи. Музика је лети свирала баш на самом улазу кафане „Плажа“, био је ту и подијум за музику. Са стране преко јаза је био отворени објекат где се спремао пасуљ, купус, радио је роштиљ све време. “Сви Ужичани, почев од боема и оних најугледнијих, долазили су до “Плаже”. “Било је весело и незаборавно”.
Скоро сваке вечери или викенду и овога августа главне места за изласке са музиком и многобројном публиком била су на Феријалном дому, кафанама Плажи, Пролећу у Крчагову, где је госте привлачио изузетно добар певач Вучко Гороњић, иако је кафана била на периферији Ужица. Вучко је свирао контрабас и бубњеве уз дует хармоника, које су свирали Перо Васиљевић и Миле Луковић.
Бубњар Миодраг Стефановић Црни свирао је са многима, али увек као “допуна”. Првенствено је водио рачуна о свом послу у машинском погону Ваљаонице. Остала су његова сећања која сам забележио средином прве деценије 21 века, ево једног фрагмента:
„Владала је велика “колегијалност”, није било ваћно ко ће сести за бубњеве – Црни, Искрин или Мошо Кумрић, важно је било да се свирка одради на прави начин. Имало се пара, било је неко сређније време, па су људи радо долазили у ресторан, да се провеселе уз музику. музичари су се лако уклапали, јер је у то време народни мелос имао прост ритам. Ту су биле “двојке”, “румба”, “бегини”, рокенрол. Тражила се “стара” музика, која није имала додирних тачака са турским ритмовима деведесетих и годинама до средине прве деценије 21 века. Музика се зими селила до средине велике сале, где је било довољно простора за плес. Свирала су се и кола”.
На плацу, где данас пролази магистрала и где се налази Биро сервис и још неке фирме, али и очни лекар, после Циркуса “Колумбија”, у Ужице је стигао је циркус “Колорадо”. Опет су улицама кружила шарена кола, опет се чула музика и обавештења. Артисти су били упорнији и бучнији од претходних и нису престајали да се рекламирају ни у поподневним часовима, који су у стамбеним зградама у Ужицу били одређени за одмор. Ужичанима се програм више свидео него претходног циркуса, нарочито артиста човек од гуме сличан предходном кога сам запамтио као Јоги Нанду. Било је илузионистичких тачака, акробација, смешних „Глупих августа“, луткарских сцена, имитација, забавне и народне музике.
Иако је био август, угоститељском предузећу “Слога” почели су се јављати заинтересовани који су желели да нову годину дочекају у новоизграђеном хотелу на Златибору, Хотелу “Палисад”. Сем Ужичана било је доста Београђана. Али било је и оних “лоших момака”.
Чувени ужишки конобар Радиша Јанковић, Раде – Усташа је главни јунак ове анегдоте, која се догодила у тек отвореном Хотелу „Палисад“ на Златибору. Тада “чувени” Жижа и Галић и банда, који су обили банку у Београду, стигли су са својим друштвом у Хотел “Палисад” и искључиво пили коктеле. Све време их је служио Раде Усташа, који их је називао “најбољом децом”, вероватно због доброг “бакшиша”. Једном приликом примети Боца Маријановић Ужичанин, новинар “Илустроване политике”, да Радиша носи испод мантила једну флашу и пита га шта то крије. Радиша рече да је то винско сирће. За целу причу је важно да је лимун који се користио за коктеле био изузетно скуп. Зато је Радиша ипак приметивши “с ким имам посла” уместо лимуна им је у коктеле стављао сирће, а Боца је, пошто су похапсили “банду”, писао о томе правећи најбољу рекламу за Хотел “Палисад”.
После петнаестак година ово је било прво лето да је замро у Ужицу пливачки спорт. Нико од оних који су годинама бдели на младим талентима, није хтео да опет покуша, генерација која је после њих дошла није томе била дорасла, а легенда Вајевић се приклонио мото тркама. Три месеца колико је тада на Ђетињи трајала пливачка сезона није било ниједног такмичења. Пливачи ниједном нису успели да се састану и договоре, макар да запливају. Тада су у Ужицу полако и сигурно почели да замиру спортови на води.
У то време још је пурњао, за нас децу страшни, ћира. Ако се кране на Малу или Велику брану, ваљало је савладати два тунела, а до Рајских отока још два. А тунел крив, ни један није сасвим прав, настаје мрак у коме се губи осећај за простор. Имао сам прилике да упознам страшног ћиру тада када сам заробљен у тунелу а воз наиђе. Машиновође су обично у уласку у тунел повукли писак, клопарање точкова и силе гвожђа у покрету придружи се тај продорни писак, ђавоља музика… Приљубим се уз хладну храпаву, влажну стену зида тунела, најтањи колико се може, јер на тридесетак, можда мало више сантиметара од главе као какав торнадо протутњи композиција уз то стравично стробо светло. Тада се и онај хладан ваздух тунела покрене, па ме ухвати језа, а буде и око срца хладно. Ипак све то кратко таје и светлост, сунце на излазу тунела врате у живот и отерају страхоту… Ипак је све некако другачије ако нисте сами, тада и ћира није толико страшан.
