А како је изгледала свадба у то време? Описао је новинар “Вести” М. Миросављевић:
“Тог преподнева, заједно са ситном ситном јесењом кишицом, у горјанско блато упловише четрнест фијакера и фијакерчића, неколико чеза и десетак коњаника. Крцка камење, пршти блато вришти шаш, пева весела родбина, а младожења увукао главу међу рамена и мисли… ко зна шта.
Стиже колона пред младино двориште, после пуна два сата натапања кишом и ракијом.
– Стој! Ту смо! Пушку дај да распалим!
Капија закована, а изнад ње на мотки, дугој једно десетак метра, љуља се повећа јабука коју треба “скинути”.
Иначе нема младе. Узе пушку војвода да јабуку нишани.
– Пази немој да срушиш оџак домаћину!
Пуче пушка и – ништа. Измењаше се делије, а јабука се и даље клати на мотки. Неки, богме, зажалише за хајдук Станком.
Јабука је ипак пала додуше више случајно него вештином.
Грунуше сватови у двориште.
– Чуј куме и стари свате, девер и снаја к’о брат и сестра… саопшти војвода. Поче лом и весеље. Дугачку софру прекри врућа ракија која се зхватала из три казана. Послуга једва стиже да донесе пуне тањире црвеног паприкаша и руменог јагњећег печења… Ни најбољи статистичар не би могао све тачно прорашунати шта се изнело на софру.
Круже румене намазне погаче и стотке руменило прекривају. Погача прва – шест хиљада. У џеп младине наје одлази. Погача друга четири, “Домаћине, изводи девојку.”
“Сватови смо за чекање нисмо…”
Искићене и зајапурене јенђије (јенђа је пратиља младе на свадби, деверуша – тур.) певају и подврискују.
Пуче пушка, изведоше младу. Поче редом љубљење. Звецкају дукати и шердани, а младожења сир цеђени и папрене паприке једе. Добар да буде са младом да се слаже, тако обичаји налажу.
– Отри руку, да те млада пољуби, гуркају се сватови.
Пљуште дарови. Младожења неки шерет ћути, као да није његова свадба и као да њему није даровано ових шест ћебади, два јоргана, душек, осам шареница, десетак кошуља и бог ти зна колико чарапа и гаћа…
“Ми ћемо да идемо а ви наске устављате”, опет запеваше јенђије.
Плаче млада, оца љуби, мајку грли. У нови дом треба да се крене. Такав је ред.
Наста вика и јурњава према младожењиној кући. Зетови узеше најбрже коње и одјурише за муштулук. Уз мање губитке (двојица “покислих” остадоше уз пут) стигосмо и ми у чувено село испод Златибора.
У младожењино двориште сви улазе пешке, само млада у фијакеру. Пред новом кућом сито се на кров три пута баца и гледа дал ће да падне (добро је) ил да се закачи на цреп (јао њој). Навалише деца да виде младу. Младожењу позваше да стане на праг од куће да му млада прође испод руке (да буде млађа од њега) тако ваља.
Домаћин само гледа куму у очи, ни брига га није за остале. Свако спава где хоће и зна. Младу чува свекрва, а младожења простире гуњ на штали, такав је обичај.
Млада рано рани, слаже обућу око куће и у кући чисти, риба столове, вредна мора да буде. Зато је и доведена.
Сватови село опколили, наста дрека кокошака и скика прасића. Опет вино, печење, гужва и весеље, па у цркву. Оно од пре десет дана у месној канцеларији да се потврди.
Није тако дуго када се подгрејана сватовска колона стигне за три сата од Горобиља до Миросаљаца, да није било онолико чекања пред капијом код младине куће. Нико да обори јабуку. Најзад, некако је скидоше. Сватови везаше коње у воћњаку. Они искуснији нађоше домаћинову оставу за жито и расуше га по угаженој трави. Једу коњи, а пију сватови. Ја где ли си Краљевићу Марко, да с’ напијеш и нахраниш Шарца.
Ракија се доноси у лонцима, а вино у бокалима. При крају нестаде чаша, а шољицама се искитише сватови. Пропис овде каже: “младу не сме нико да види, све док је сватови не поведу. То је важило некада док није било фотоапарата. Сада навалише да сликају младу и младожењу. Млада изађе поздрави се стидљиво са младожењом и стаде поред њега. Таман један од сватова поче да намешта апарат кад повикаше на младожењу, дугајлију.
“Сагни дер се мало иначе остра без главе, на слици.”
“Сниска стреха, висок жувегија”, запеваше неки. Младенци се насмејаше, апарат шкљоцну. Весела свадбена успомена.
Младином спремом натоварише двоја кола до врха. Једна кола одоше раније тамо до крајњих кућа да покупе оне који су исувише “покисли”, па их извели да се “не брукају”.
Опет вриска и весеље ко пре до младожењине куће. Хармоникаш понавља ко зна по који пут стихове: ”Закитићу свате и свираче понајвише љубљено драганче…” Младожења се све одмиче од младе да јој не погужва шушкавац.
Стиже млада у нови дом. Пред кућом јој утрпаше у руке мало дете (накоњче – тако се према обичајима зове). Она га окреће и љуби а оно плаче.
Срећно да има доста порода ко њена баба Танкосава. чу се нечији глас из гужве.
Скинуше младу из фијакера замало шушкавац и хаљину да јој поцепа. Тако ваља. На прагу младожењи и млади стављају коцке шећера међу усне, нек се воле и нек су слатки једно другом ко’ шећер…
На крају 1961. године што се тицало спорског живота у Ужицу могло је да се каже, да је спорт доживео стагнацију прко свих очекивања. Фудбалери су задржали “статус кво”, остали на истим позицијама које су и раније имали иако су радили под за то време веома повољним условима. Новац се сливао са свих страна у фудбалске благајне. Али су га и трошили како су стизали.
Атлетичари су се ове 1961. обрукали. Претходних година атлетика је била главни спорт у Ужицу. Оправдање је што се није имало пара. Од једног доброг створена су два лоша атлеска клуба – један у Ужицу други у Севојну. Први није имао пара, али је имао подношљиве резултате. Други је имао пара, али није имао резултате.
Боксери су док су пунили “Соколану” и издржавали сами свој клуб, имали су успеха, чим је дворана почела да се празни клуб је престао да постоји. Слично је било и са пливачким клубом који је највероватније “убила” хладна Ђетиња, мада су се сви надали да ће ужички пливачи доживети ренесансу из 1947. године када су били најбољи у Србији. Рукометаши иако нису имали средства су освојили друго место у западно – моравској лиги. У Вестима је писало да клуб ради и постиже резултате захваљујући тренеру, професору Влајку Ковачевићу. Кошаркаши су почели годину са лепим и примамљивим плановима. Новоизабрана управа еминентних се хвалила и много планирала да би на крају екипа без њиховог знања прешла у севојнички клуб, отпутовали у Чачак на једно такмичење и то је било све.
За разлику од кошарке, атлетике и бокса, два клуба су развила широку активност тада у Ужицу. То су били Шаховски клуб “Слобода” и Стрељачка дружина. Истина имали су приоритет сличан фудбалу приликом расподеле средстава. Стони тенис, одбојка и рвање нису добили пролаз, иако су ти спортови били веома популарни у ужичким средњим школама.
