… A Milija je stojao na samoj ivici brda, na boku. Pozadi je bio njihov drugi stroj, udaljen otprilike stotinu metara.
– Dole oružje! – uzviknuo je Milija i sa drugovima, bacio prema njima nekoliko bombi.
Nije ih gađao, nego samo hteo da ih zaplaši. I zaista, ceo stroj se digao i bacio oružje. Dalmatinci su jedva čekali takvu priliku. Ali, u zao čas. Tek što su pobacali puške, podigao se onaj drugi stroj i počeo da ih bije iz mitraljeza. Pozadi su bili Mađari i Austrijanci. U tom komešanju, dok je Milija razoružavao ove koji su se predali, otvorila se žestoka vatra.
– Pogibe Dobrosav Barjaktarević! – , ču se jedan glas.
– Bog da mu dušu prosti! Jadna njegova majka.
– Hvatajte brdo, pa udrite drugom linijom! – komandovao je kaplar Milija.
– Pogibe i Radosav! – opet se javi onaj glas.
Vatra je postajala sve žešća, sve mahnitija. Jedan vojnik otrčao je komandiru i javio šta se događa. Prvi stroj sa četiri stotine i osamdeset ljudi bio je zarobljen, ali trebalo se braniti od drugoga stroja. Milijini vojnici borili su se kao divovi. Pokolebao se i onaj drugi stroj, jer je izgledalo kao da odovud navaljuje čitav jedan bataljon, a ne šaka ljudi.
– Vama je stigla pomoć od saveznika? – pitao je jedan od zarobljenih oficira.
– Jest, – smeškajući se odgovorio Milija, – stigla nam grdna pomoć. Došlo trista hiljada vojnika, samo nam malo municije fali.
Drugi neprijateljski stroj još uvek se držao. Mitraljez je sipao vatru bez prekida. Trebalo je krenuti na juriš. Ali, srećom, pristigao je komandir Milan Miljakovac sa četom i udario s levog boka. Truba je svirala juriš. Vojnici su u skokovima trčali i hitali da što pre stignu i sudare se prsa u prsa sa neprijateljem. Jedan metak pogodio je kaplara Miliju Ćatića, prosvirao mu levu ruku i probio ispod leve sise.
Njemu je klonula ruka, nije više mogao da drži pušku. Ali, još se nije dao, pušku je poneo uzdignutu u desnoj ruci. Jedan neprijateljski vojnik sa rastojanja od deset metara gađao je pravo u njega. Hteo da ga ubije.
Drugi kuršum pogodio ga u uvo, odbio mu pola školjke. Milija se još nije dao. Sav ogrezao u krvi, desnom rukom prislonio je brzometku uz rame i opalio na onog vojnika.
Srušio ga je kao vrapca.
Vojnici se izmešali pa se gušaju. Komandir Miljakovac uhvatio se sa jednim neprijateljskim oficirom pa mu podneo revolver pod gušu. Mađarski vojnik potrčao da ga ubije. Ali Milija poskočio i kundakom od puške zveknuo ga po glavi. Vatra je trajala još čitavih pola sata dok nije razbijen i drugi neprijateljski stroj. Izginulo je mnogo naših ljudi, ali neprijateljski gubici bili su nesravnjivo veći.
Pošto su razoružani i poslednji zarobljenici, bolničari su po razbojištu kupili ranjenike i sahranjivali mrtve. Komandir Miljakovac i kaplar Milija zajedno su preneseni u Smrdljakovac i tamo previjeni. Komandir je bio teško ranjen u obe noge.
Docnije su obojica upućeni u kragujevačku bolnicu.
Tu je Milija izdržao jednu operaciju, a posle je prenesen u Bitolj. I opet na front. Iz dana u dan, sve do konca rata. Novu ranu stekao je na Solunskom frontu, na Željinu. Tamo na frontu jednoga dana predali su mu i Karađorđevu zvezdu sa mačevima, koju je stekao u okršaju na Dubovom Brdu.
U svoje selo Karan vratio se pred sam Uskrs hiljadu devetsto devetnaeste. Kod Bele crkve bio je vašar. Tu ga zateklo jutro. Među seljacima koji su se našli na vašaru bio i njegov brat Dimitrije. Jedva ga je poznao. On više nije ni ličio na onog Dimitrija kakvog ga je on sačuvao u sećanju. Nekada je to bio snažan i otresit mladić, a sada se teško vukao sa invalidskim štakama ispod pazuha. Granata mu otsekla nogu do članka. Tamo u nekoj borbi kod Zvornika. Braća su se zaplakala i zagrlila.
– Grujica i Zdravko su poginuli, a, evo, ja se vratio bez noge, – kroz suze je pričao Dimitrije.
Dok je Milija na vašaru u Beloj Crkvi sa bratom prepričavao događaje iz rata, dotle su neki mališani otrčali u selo i javili starici da joj se iz vojske vratio Milija. Zbunjena i podbrađena crnom šamijom iz žalosti za dvojicom starijih sinova, starica je ostavila kuću i krivudavom seoskom stazicom potrčala u susret sinu. Sreli su se pred samim selom.
Kada je ugledala svog Miliju, majka se srušila. Dok se on krvavio na frontu, u selu joj kazali da je poginuo. Nesrećna, i podušje mu je davala, i na praznom grobu upalila voštanicu. A on bio najmlađi sin, koga je najviše mazila.
Kada se starica povratila, dugo je grlila sina i grcala u suzama. Zajedno su oplakali mile i drage koji se nikada nisu vratili sa bojišta. Ostali su tamo na kajmakčalanskom visu, pali na kapiji rodne zemlje koju su branili i voleli.
U očinskoj kući Milija je našao tešku sirotinju. Otac kiridžija, i dok je bio živ, jedva je vezivao kraj s krajem i hranio čeljad. A za vreme rata starac umro, dva brata poginula, a treći se vratio bez noge. Milija na svojim grudima doneo tri rane i tri vojnička odličja: Karađorđevu zvezdu sa mačevima, ruski Krst Svetoga Đorđa i Obilićevu zlatnu medalju za hrabrost.
Pred kućom je našao samo jednu junicu i dve kokoške. Hambar je bio prazan, njiva neuzorana.
Vitez u ratu morao je da nadniči i radi kod drugoga. Izučio je opančarski zanat, štavio tuđe kože, rezao tuđu oputu. I dok je opančarski zanat dobro prolazio i on je nekako živeo. Nadnica bila visoka, trideset do četrdeset dinara dnevno.
A sada?
Opančarski zanat je propao. Milija zarađuje deset dinara dnevno, a radi četrnaest sati. Ali ne uvek, jer nema posla.
Dopuna Miloša Poznanovića iz Užica:
Milija se kasnije aktivirao u žandarmeriji, gde je dobio čin narednika. Kada je počeo rat, obzirom na položaj, postao je pripadnik Srpske državne straže, poznate kao Nedićevci.
Pošto nije želeo da učestvuje u bratoubilačkom ratovanju, nemački SS ga je priveo i zatvorio u Banjicu, kao “velikog narodnog neprijatelja”.
Milija Ćatić je streljan dan nakon Vidovdana, 29. juna 1943. godine, samo četvrt veka nakon rata protiv istog neprijatelja, iz koga je izašao sa tri rana i tri najviša odlikovanja.
