Јануар 1963. године (први део)

134

Ова зима 1963. дуго је памћена. Титово Ужице је ове зиме било завејано, температура је падала до минус двадесет целзијусових. Надлежни су неспремно дочекали зиму. Град је остао усред зиме без угља и дрва. О огреву нису мислили ни трговци, ни у предузећима и установама, а нити су мислили многи грађани. Текстилни завод „Цвета Дабић“ је чак обуставила производњу. Мраз је био толики да је веђина излога била залеђена, а снег је био тако велики да је морао да буде скидан са кровова да се не би урушили.

Залеђен излог на "Фото Звезди" у Блоку Ц (фото Влајко Ковачевић)
Залеђен излог на “Фото Звезди” у Блоку Ц (фото Влајко Ковачевић)

Већина места у ужичких угоститељских објекта седам дана пре новогодишње вечери је била распродата. Нова година је дочекивана у ресторану „Париз“, његових 220 места је закупила “Ракета”… Трговинска предузећа су закупила 180 места колико је имао “Палас”. Остали су могли да дочекају Нову годину у доњој и горњој сали у “Градској кафани” (или “Градској кавани” како су је тада звали), у Хотелу “Златибор”, у “Дому ЈНА”, “Радничком дому” у Севојну. Ипак највећо број Ужичана је и ову Нову годину дочекао у својим кућама и становима поред јелке, уз радио, нешто мало њих уз телевизор… Али сигурно највише њих уз цику и вриску најмлађих Ужичана. На столовима је било препуно хране и пића. Најбољи дочек је био у Градског кафани, штимунг је правио, Драган Ђурић – Ђура. Тада шеснестогодишњи момак је својим пријатним гласом одушевио присутне, музичари су се трудили до изнемоглости.

У кафани Хотела “Златибор”(старог) атмосфера је била узбудљивија. По која сломљена чаша, гости су заједно певали са певачицом, оном истом лепотицом што је ужичке госпође нису готивиле. У “Паризу” су искључили џубокс и довели музику, лошу, али гости нису баш марили ни како се пева, а ни како се свира. У Паласу је било воеома пријатно, док су у Дому биле пуне обе сале, музика одлична. И ове године је Дом ЈНА својим гостима приредио најлепши дочек, играло се и певало до зоре, а сутрадан је све поново настављено.

После поноћи улице града су биле пуне људи… Новогодишње капе, конфете, песма, смех. Из околних села спустили су се горштаци трубачи да допринесу слављу. Зло деведесете било је веома далеко.

Илија Лазић са крова своје куће и радње скида снег
Илија Лазић са крова своје куће и радње скида снег

Тачно десет минута после поноћи у ужичком породилишту Кристина Аџић је родила сина. Милиција и ватрогасци нису имали посла.

Овога јануара 1963. године у позоришту су извођене преставе: ”Луси Краун”, “Вук Бубало” “Вајар Маски” , “Савет куће на језеру”, “Дубровачке враголије”. Изведена је премијера “Лепотица и звер”, коју је режирала Матилда Шпилер, а играли су: Сандра Штроф, Гордана Гошић, Анкица Станојевић, Љубинка Вукадиновић, Звонко Јелашић, Богољуб Петровић, Томислав Јањић.

У биоскопу “Златибор” су играли филмови амерички “Зоро осветник”, италијански “Звезде ноћи” и совјетски “Воз иде на исток”, енглески “Гангстери”, мађарски “Два полувремена у паклу”, совјетско француска копродукција “Мисија Леона Гароса”. У Дому ЈНА играли су домаћи филмови: “Пет минута раја”, “Како је лепо живети”, амерички “Багдадска сирена”, “Од пакла до Тексаса”, домаћи “Чудотворни мач”, а у севојничком Радничком дому: домаћи “Сам”, амерички “Тетовирана ружа”“, ”Метална звезда”, “Дејви Крокет и пирати”, домаћи “Рат”…

Како је изгледала једна субота увече тога јанура 1963. у Ужицу, што се тиче културно – забавног живота?

Ужичани су у добром расположењу дочекали Нову 1963. годину
Ужичани су у добром расположењу дочекали Нову 1963. годину

У Позоришту је деветнести пут по реду играна Нушићева “Аутобиографија”. У биоскопу “Златибор” је играо филм совјетско – француска копродукција “Мисија Леона Гароса” у коме је играла тада популарна глумица у Ужицу, Татијана Самојлова. Ипак у 20,05, када је журнал већ почео благајница биоскопа „Златибор“, Вера (касније директор биоскопа “Партизан”) рекла је да још има карата. Пред њом је била прошарана шема испуњених седишта, слично неком графикону који потврђује варљиво расположење ужичке публике.

У замраченом клубу Народног одбора среза, (данас би био у Супштини општине) је у полузамраченој сали блицао пред пет гледалаца популарни модел нишког Телевизора 865, на коме је преношен фестивал забавних мелодија “Загреб 63”. Обично је у овом клубу било више посетилаца, највише нежења. У центру града код Малога парка феријалци су поставили рекламни пано “Вечерас феријално вече. Игранка, хумор и забавне мелодије”. Сала је била пуна, оркестар је свирао. Један од парова који су играли били су Радмила Новаковић и момак кога су звали Мифка. Радмила је рекла: “Нисам задовољна нашим игранкама. Гужва је и помало загушљиво, вечерас је добра музика, јер свира оркестар Дома ЈНА, а на редовним игранкама морамо да се задовлољимо оркестром који има три иструмента”. Мифке је мислио дргачије: “Игранке су свуда исте; нешто нарочито се не може очекивати. Једино ми се чини да девојкама треба пружити прилику да чешће бирају“. Није прошло неколико тренутака, а преко озвучења се чуло “даме бирају”.

У удобном ресторану Дома ЈНА, Воја је плесао са Горданом. “Долазим овде сваке суботе и недеље и одлично се осећам. Играм уз добру музику. За мене је важно и то што је јевфтино пиће, јефтин роштиљ, а сервис се не плаћа. Углавном долазе чланови Дома и места морају да се резервишу“.

“Ја нисам одавно у Ужицу, али најрадије навраћам у Дом ЈНА” рекла је Гордана и поново заиграла.

У Ужицу веома популарна глумица Татијана Самојлова на насловној страни Илустроване политике
У Ужицу веома популарна глумица Татијана Самојлова на насловној страни Илустроване политике

Када би неко желео да у кафани Хотела “Златибор” тражи песму вечери, морао би да прогласи песму “Шоферска је туга преголема”. Ресторан су запосели шофери и аутомеханичари са својим девокама, женама… Сала је била пуна. Да смо довели и наше ауто-стоперке, не би нам било места ни у три хотела духовито је добацио један. Певачица је скромније него обично испуњавала дискретне поруџбине, а у слободним тренуцима и она се хватала у широко коло. Микрофон те већери није био само њен. Припадао је и глумцима ужичког позоришта и синовима једног шофера који су рано научили да свирају и певају (ради се о браћи Мирчић, синовима једног од тада најпопуларнијих ужичких шофера који је имао кућу у међају крај Јаза).

У једном углу чула се сломљена чаша, једина те вечери, усамљена звонка, разбијена те вечери да подсети на оне обичне суботе када се до зоре ломи стакло, када дрхте даире и тело певачице. Једина ужичка кафана која је радила целу ноћ био је “Порт Саид”. Око два по поноћиИ пола гостију је дремало, а пола спавало. Један изузетно трезан се сажаљевао над судбином Цигана: “Нису они криви што су протерани из Египта… Њихов цар се звао Фараон“. Други је ређао шибице по столу и хтео да покаже неки велики трик.