Година 1965. година је била најреволуционарнија година у поп музици, ред је да у ужичкој хронологији шездесетих о томе нешто кажем. Вести из света поп музике на разне начине су стизале у Ужице и извршило свој утицај. Првенствено преко радио станица Луксембург, Монте Карло и пиратске Радио Каролине. Претходно су померила границе креативности, препуне ривалства између музичара и континената, обухватајући друштвене промене и технолошка открића. Невероватно је да се толико тога догодило за само 12 месеци. Била је то година када је Боб Дилан прешао на електрични звук, а Џејмс Браун је открио фанки музику, психоделија се појавила као дете љубави источног мистицизма и ЛСД-ја, а кантри рок је пустио корене. Сав тадашњи музички пејзаж био је осветљен експлозијом иновација, које су као бљесак бачен од стране свих, од Битлса до Брдса, Бич Бојса до певача издавачке куће “Motown”.
Што се тиче поп сцене је била је то преломна године, томе су допринеле радио станице. На англоамеричкој сцени како упале радио, чули би неке нове хитове. Хитови су брзо стизали у Србију преко масе репродуктивних састава, које је имала свака варошица. Речено може да потврди листа од 36 песама, укључујући песме група Ху – My Generation, In the Midnight Hour Vilsona Piketa, Respect Отиса Рединга или песму Ролинг Стоунса Get Off of My Cloud. Рокенрол и соул нумере посебно се издвајају на овој листи, вероватно зато што су ови жанрови били релативно нови, и били у покушају да се нађу на плејлистама радио станица. Песме су тежиле да буду кратке, брзог ритма и захтевале су гласно слушање. Ове песме које представљају златно доба рокенрола биле су намењене за плес.
По чему се 1965. година разликовала од година пре и после ње у свету, а и код нас? Нова генерација тинејџера са џепарцем почиње да улива милионе у џепове музичке индустрије. Продуценти и музичари формирају своје послове на овим приходима. У правом капиталистичком маниру, групе су се такмичиле једне против других (Битлси против Стоунса), такође, и унутар самих група (Џон Ленон је покушао да напише боље текстове од Пола Макартнија, и обрнуто, као и Мик Џегер и Кит Ричардс).
Сем тога у то време филмови који су стизали из Америке већином су имали срећан крај, а њихових је било највише. Америка ипак није била без проблема, рат у Вијатнаму се загревао и битка за грађанска права је постајала све насилнија, демонстранти су настојали да укину јавне објекте и оспоре тестове писмености који су имали за циљ да спрече Афроамериканце да гласају…. Ипак, иако је била у неправедном рату и ако се у њој догађало много тога лошега, инвазија Битлса а за њима и још британских група вратиле су бумеранг некадашњих америчких блуз и рокенрол извођача на поп сцену преко океана.
Прво прихваћена од тинејџера, нова музичка форма је брзо постала облик уметности за одрасле, због чега су се песме Сајмона и Гарфанкела The Sound of Silence појавиле се на овој листи, заједно са People Get Ready, коју је компоновао Куртис Мејфилд, а снимили Impressions-и, а незаборавна балада Сема Кука A Change Is Gonna Come и још неке чији су текстови били окренути према романтичним несрећницима усмеравале су музику на тугу одбачених, па и на друштвене и политичке димензије песама. У Ужицу у то време многи од нас су били млади и сиромашни. Мислили смо да су тинејџери на западу срећни, да живе у рају, иако то није били ни приближно тако… Ипак, на радијима које смо слушали, увек је било сјајних песама.
У Београду на половини шездесетих постојало је преко 200 оркестара, а Зоран Мишчевић из “Силуета” је добијао на хиљаде писама. Једна од обожаватељки је написала: “Ти си најбољи, најфеноменалнији, највечнији, најчаробнији, најгенијалнији, најамбициознији, најтраженији и најсавременији бит певач света! Љиљана.”
Мада су домаћи састави имали и неке сопствене песме, репертоар су им чиниле обраде хитова америчких и британских група. Због могућности рок музике да сакупи велики број младих на једном месту, рок музика је била најнепосреднији пример утицаја западне поп-културе на младе у Југи. Тај утицај био је приметан и у другим областима: моди, филму, сликарству, упоредо с тим стизале су и нове социолошке, филозофске, политичке и остале замисли. Земљу је постепено захватио талас либерализма, као и у великом делу света, што се најпре осетило у друштвеним наукама, култури и уметности. Граница слободе говора и ауторског изражавања се померила. Нешто касније познати филмски редитељ Живојин Павловић је рекао да ће шездесете године уз све недостатке – бити упамћене као наше Периклово доба у уметности.
Година 1965. је најзначајнија за почетаке рокенрола малог града на обали Ђетиње. Тада своју популарност осваја Вис Смак Света , која у свом репертоару искључиво има рок музику. Ова једна од првих ужичких рок група настала је захваљујући ентузијасти, тадашњем председнику омладине Драгану Станковићу, који је био и организатор игранки, концерата и осталог што је одговарало тадашњој урбаној омладини. У Вис-у Смак Света су наступали: Свето Вуковић вокални солиста, Ненад Загорац – бас гитара и вокал, Константин Кржелић – бубњеви, Милан Ђурић гитара и Ђорђе Васић – гитара и вокал. Прве игранке свирају у холу Друштвеног дома, данас Библиотека. Игранке су биле веома посећене. Председник Станковић одлучује да оснује још један састав, и купи квалитетне инструменте, за које је расписао конкурс. Инструменте ће добити састав с Пашиновца Метеори, постаће конкуреција Смаку света. Касније се ипак показало да је Смак света била “напреднија” рок група, били су носиоци тадашњег модног тренда, носили су дугу косу, одела с еполетама, међу првима су “прошетали” Ужицем “Левис” фармерке (захваљујући рођацима у иностранству).
Репертоар им се састојао најпре од песама Битлса, Ролигстонса, Манкиса (тада међу урбаном герилом Ужица најпопуларнија је како су је називали “The Last Time” од Стонса. Песме су “скидали” слушајући тада најпознатијие програме Радио Луксембурга и њихове топ листе више пута, чекајући по сву ноћ њихово емитовање. Плоче ретке, као и грамофони, једино је радио омогућавао могућност проучавања песама и њихову актуелност на игранкама. Експанзијом соула у свету, убацују још једног певача – Ненада Загорца, који је изводио песме Вилсона Пикета, Отиса Рединга. Касније прате сва музичка превирања у поп музици, опредељују се за ритам & блуз као основни правац, репродукујући његове најубедљивије хитове које снимају са радијских таласа на магнетафонску траку, што им омогућава студиозност на пробама. Крајем 1965. група се осамостељује, набавља сопствене иструменте, налазе простор за вежбање у подруму зграде на Тргу (где је данас продавница “Макси”). До почетка деведесетих година 20. века могли су се ту видети графити везани за ову ужичку групу.
Тада се догађају и прве музичарске чарке. Конкуренција је у тада била веома важна, уливала такмичарски дух због вечног “ко је бољи”. Због конкуренције између ова два састава, на ужичким фасадама појављују се први графити, које фанови исписују црном фарбом… Најупадљивији графит се појавио једног јутра на старој Ускоковића кући, на Главној улици где је одрасто Мита Ускоковић, ужички писац. Писало је “МЕТЕОРИ” словима од пола метра и ту остало следећих 5-6 година. Графит “СМАК СВЕТА” био је на згради поред робне куће „Прогрес“, али ипак он није био тако упадљив као онај од Метеора. Тада почињу и прве “музичарске чарке” ужичких рок првенаца, најчешће око коришћења иструмената: прва праву “електричну гитару”, бибњеве Амати… Ипак то им не смета да заједно свирају на игранкама, после хола у Друштвеном дому у сали феријалног дома Младост и на тераси ре сторана Палжа, на платоу код “пливачког” који су били у склопу Ужишке плаже. Поменути Томац са Теразија је успевао сву плажу која је постојала огроман подијум за забаву и игру. На тим наступима сва нетрпељивост и конкуренција би се завршавали.
У специјалној емисији ТВ 5 Ужице, једна од првих коју сам режирао и написао сценариј, била је поводом концерта 25 година уметничког рада Ђорђа Васића 1997. године. Тада је ужички певач рекао:
-“Почеци рокенрола у Ужицу? Шта да вам кажем. Била једна група ‘Смак Света’, то су били момци сви из Ужица, средњошколци. Тада је стигла музика са Запада, дошла је код нас то је била више репродукција “скидали смо ствари”. У тој групи су свирали: Милан Ђурић, Кржелић Кокан, Мишо Ковачевић зв. Локница, браћа Загорац Јован и Ненад. Када је први певач Свето Вуковић отишао, ја који сам свирао гитару, сви ћете се чудити како с једном руком? Једноставно имао сам специјалну протезу где је стајала заглављена трзалица, чак сам успевао да скинем неке Хенк Марвинове (група Шедоуза) солаже ’Апачи’ и тако то… после сам само сам певао. Стварно смо у то време били некаква аванграда. Вежбали смо код Кокана у подруму. Он је свирао бубњеве, прави андерграунд… Сналазили смо се како смо знали и умели с иструментима. Нешто се правило, нешто се куповало, донео сам ево моју прву акустичну гитару, легендарну ужичку гитару на којој сам кући вежбао, било је још гитара… Моји први почеци су били баш то свирање гитаре… Свирали смо и Стонсе, Битлсе. Ту где смо вежбали у подруму, биле су излепљене разне новинске фотографије, чланци, плакате. Једног дана кад смо вежбали упали су два милиционера: Шта се догађа? Ми смо рекли: – ‘Вежбамо , бавимо се музиком’. – ‘Да то није нека организација?’, питају ови… Тако време било.
Тада смо почели да пуштамо мало дуже косе, прихватили моду која је са “бит музиком” дошла са Запада. Занимљиво је да смо носили одела, ту моду су лансирали Битлси. Уска одела, панталоне уске, неко је имао нараменице, неко две фалте, зависи, сви су се трудили да буду оргинални… Носила су се официрска одела, она плава свечана, уопште се та мода састојала из тако тих ствари. Неко је шио, неко је имао, стари очеви сакои су били актуелни… Носиле су се чизме, оне каубојке, до испод колена, имале су ластиш па тако навучеш… У моди су биле и ципеле су с пачијим кљуном.
Панталоне краће до чукља, чарапе су морале да се виде, чарапе и кравата су морале да буду исте боје, кошуља са руском крагном. То причам о том времену, шта смо ми “Смак Света” носили у Ужицу. Носио се и џинс, али то је било оно: ’Дај ми фармерице или јакну да је прошетам два круга на корзоу’, ако имаш судар са женском… Кошуље су се носиле уске, шарене цветних дезена у разним бојама. И коса је полако расла као Стонси и Битлси, тако и ми… И то име „Смак Света“ је био оно, па онда та чувена гитаријада у Београду, у Хали 1. Све су новине писале хаос, шизилшта омладине итд. То је часопис “Џубокс” организовао, добили и ми позив, али нисмо отишли. Имали смо гласове, много младих из Ужица је за нас гласало, нисмо отишли, то је било више зезање. У ствари, Мишо Ковачевић је то знао, он је био за то да се пријавимо, зезање… Нисмо отишли да свирамо, отишли смо да посматрамо. У то време су биле популарне групе “Силуете” и “Црни Бисери”, они су били ти који су преносили у Србију музику са Запада, а ми од њих даље…“
Ове 1965. У Т. Ужицу се споредне, раније прашњави и блатњаве улице калдрмишу, уређују се и тротоари. Асфалтирају се оне у центру. Све више Ужичана у згради са споменицом у „Аутотехни“ купује новог „Фићу“ на кредит, док у Робној кући „Прогрес“ продају све више телевизора. Културно забавни живот Ужичана сводио се, углавном, на игранке са живом музиком, које су, обично, одржаване у Дому ЈНА као и у његовој башти, Феријалном дому, „Младост“, „Соколани“, у школским салама Гимназије или Учитељске школе. Наравно, ишло се у Ново усељено Народно позориште и на биоскопске представе у биоскопима „Партизан“, „Дом ЈНА“.
