Најзад… 3. јула те 1961. године је почела дуго припремана и очекивана прослава 20-годишњице устанка народа Југославије. Наравно пре него је прослава почела сви, по старом добром обичају који су били сумљиви, на било који начин, неподобни за ондашњу власт, били су затворени или склоњени из Ужица и околине. Да би лакше пратили, како је текла та грандиозна “представа”, прво ћу пратити Титово кретање, јер се све вртило око њега, а после шта су радили и остали људи из врха. Та прослава је био један од најважнијих догађај у историји Ужица, јер је тада отворен нови Трг партизана, а Ужице је почело из патријахалне средине да прераста у урбану.
На централну прославу 20-годишњице устанка у Титово Ужице гости су почели долазити још првог јула. Хиљаде и хиљаде грађана Ужица и околине, гостију, ишло је у Крчагово где се одржавао велики митинг. Негде око 11 часова на отвореној прузи се зауставио моторни воз из којег су изашли Тито и Јованка са пратњом, преседником скупштине Јованом Веселиновим, државним секретаром за иностране послове Кочом Поповићем, генералним секретаром преседника републике Богданом Црнобрњом и генерал потпуковником Миланом Жежељ. Дочекао их је и поздравио Срећко Недељковић, секретар комитета Савеза Комуниста и председник одбора за прославу. Срећко Недељковић је и између осталог рекао:
“Данас, када прослављамо 20-годишњицу устанка народа Југославије, комунисти, радни људи, омладина и сви грађани овога краја дочекују вас топлог срца и раширених руку као најмилијег госта”.
Титу и Јованци су пришли пионири Славица Вуковић и Божидар Кокара, предали цвеће и поздравили их. Затим је Тито прошао кроз шпалир пионира и омладине, девојака и младића из радних бригада ”Алекса Дејовић“ и “Душан Јерковић”, који су махали и засипали цвећем пут куда се Тито кретао. Када је стигао до места, где је био постројен почасни батаљон гарде, интонирана је химна, гардијски пуковник Бранко Ловран је предао рапорт, а Тито је извршио смотру.
После кратког одмора у хладу покрај пута, Тито се упутио према трибини испред које је маса од близу 200.000 људи, стиснута на познатој пољани Крчагова између брда и Ђетиње. Када се Тито појавио, маса се заталасала, шума застава и транспарената се уздигла, проломили су се поклици и аплаузи.
Људи су стигли из свих крајева земље, становници из околних већих места су дошли дан раније. Пролазећи поред првог реда, Тито се здравио са старим ратницима који су били окићени одликовањима партизанским споменицама, орденима народног хероја. Тито се затим поздравио са шефовима дипломатских мисија и представницима страних делегација, који су се овом приликом нашли у Ужицу.
На свечаној трибини били су скоро сви најзначајнији партиски руководиоци, и док је Јован Веселинов поздрављао Броза, чуло се скандирање “ми смо Титови, Тито је наш“, “Херој Тито”. Затим је говорио Тито који је хвалио Ужице и његове становнике у учешћу у НОБ-у. О спремности комунистичке партије која је имала смелости и храбрости да поведе народ у борбу… Говорио је о послератној изградњи, о спољно политичкој ситуацији и мирољубивој коегзистенцији. Док је говорио Тито је био прекидан скандирањем паролама, а маса је прихватила песму “Друже Тито ми ти се кунемо”.
После митинга је са својом пратњом и Алексадром Ранковићем посетио новоотворени музеј устанка, одакле је 1941. месец дана руководио борбом, ту га је дочекао и пожелео му добродошлицу Витомир Чворовић, председник савеза бораца, који му је помогао у разгледању експонате, где се уписао у спомен књигу. Након тога је отишао на Трг “Партизана”, где су га дочекали Перо Антонијевић секретар општинског комитета ЦК, Олга Живковић потпреседник народног одбора среза, Драгутин Максимовић потпреседник општине, Преседник општинског синдикалног већа Петар Виторовић, Милисав Топаловић преседник бораца општине, архитекта Станко Мандић за многе најзаслужнији за пројектовање Трга (судском одлуком је речено да је пројектант Трга арх. Ружица Илић), инжињер Јурај Дризо директор ГП “Златибор”, које је био најзаслужнији за изградњу Трга. Тито је обишао Трг, погледао свој споменик који су му Ужичани подигли и кренуо према Градској кавани. Пресрели су га пионири и омладинци Јелена Прљић и Радован Томановић и предали Јованци и њему цвеће, бирани су тако што су рођени на дан битке на Кадињачи и када је Ужице други пут било ослобођено.
Пошто се краће задржао у Градској кавани, Тито са пратњом се одвезао у у Велики парк у коме је подигнут огроман шатор, који је могао да прими 1000 гостију, међу којима је био велики број народних хероја, бораца, бивших бораца Ужичке републике. Ту, на свечном ручку, у пријатној атмосфери, евоцирали су ратне успомене, Уз будно око стотинак људи из обезбеђења. Тада је Тито примио повељу Светске организације бивших бораца, коју му је поводом 10 година ове организације уручио председник Норман Актон. Ту је примио и поклон града Ужица, који му је предао преседник општине Рајко Јечменица. Из Великог парка Тито са Јованком је отишао на Златибор.
Сутрадан по повратку са Златибора на путу за Београд, Броз је са пратњом свратио на Белу Земљу где је обишао Логор друштвених организација, где је било смештено 5000 младића и девојака из целе Југославије. Тај логор је веома био популаран код ретких, ужичких младића који нису били укључени у прославу, који су проводили време у логору покушавајуји да “смотају неку секу”.
