Dok srpska artiljerija rastura moćna kajmakčalanska utvrđenja, kida prepreke od bodljikave žice, zatrpava duboke rovove i izluđuje njihovu posadu, jedinice Drinske divizije i Odred Vojvode Vuka po treći put u talasima kreću u juriš. Mnogi ratnici padaju, zauvek ostaju nepomični, drugi dozivaju bolničare, mole za pomoć. Susnežica u hladnoj septembarskoj noći i veoma nepristupačan teren usporavaju pristup ranjenima.
Među nepomičnim telima svojih drugova, bolničari pronalaze ranjenog Vidosava Šopalovića. Pokošen mitraljeskim rafalom ležao je nepomičan u grču od bola. Jedan kuršum je prošao kroz oba kuka, drugi je razneo levu nogu, a treći ostavio duboku ranu na desnoj ruci. Još jedan junak prolio je krv otvarajući vrata pokorene otadžbine, još jedne grudi okitile su se najvećim ordenom.
Rezervni pešadijski podnarednik Vidosav Šopalović rođen je 8. marta 1893. godine u Mačkatu. Živeo je u domu roditelja, oca Ranka i majke Jele, tu izučio osnovnu školu, a od 1. januara 1913. godine počeo je služiti vojni rok u 2. četi 2. bataljona, IV pešadijskog puka kadrovskog. Uz rame junaka ove jedinice prošao je kroz sve borbe oslobodilačkog rata, sve do one kobne kajmakčalanske noći kada je morao odložiti oružje i otići na lečenje.
U njegovom dosijeu stoji da je “u 2. četi, 2. bataljona, IV pešadijskog puka kadrovskog odlikovan za ličnu osvedočenu hrabrost u svim ratovima od 1913-1919. godine”. Odlikovan je Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima, Albanskom spomenicom i engleskim Ordenom Kralja Đorđa V.
Posle rata Vidosav se oženio Milicom Todorović, sa kojom je imao dve kćerke, Milenu i Radmilu. U vreme davanja podataka živeo je u Užicu kao žandarmerijski narednik u penziji.
