Фотографија златног бора, јединствене врсте четинара по коме Златибор носи име, објављена је 1923. године у београдском „Илустрованом листу“, уз текст:
„Чувени златни бор у општини Сеништа код Чајетине, округ ужички: стабло је високо 4,40 метара, а дрвету има преко 200 година. Иглице овог четинара су златасто-жуте, врло широке и необично шиљасте. Све гране су окренуте југу, а на северној страни их нема због оштрих северних ветрова. Дрво не носи плодове, и у својој врсти је, вероватно, једини примерак у Европи. У народу постоји маса бајки о овоме чудноватом дрвету, и велика је штета што се оно не загради и не чува што боље, као јединствени објекат за студије“.
Колико се сећам, последњи Златни бор био је у Негбинама. Срушила га је јака зима децембра 1999. године. Да последњи „златиборски златни бор“ не нестане, побринуо се инж. шумарства Михаило Тошић из Расне код Пожеге. Од преживелих грана, под сметовима срушеног бора, размножио је златни бор у свом расаднику. Млади изданци завршили су у Чајетини, Гостиљу, Краљеву, Крагујевцу… Да ли је Златни бор сачуван, како данас ове саднице изгледају? Време је за нову репортажу…
Мали апел за ужичку ТВ 5 да направе репортажу о спашеним златним боровима и причу са фотографијама на сајту ужичког незаборава – Ужичанствено.
