Fotografija zlatnog bora, jedinstvene vrste četinara po kome Zlatibor nosi ime, objavljena je 1923. godine u beogradskom „Ilustrovanom listu“, uz tekst:
„Čuveni zlatni bor u opštini Seništa kod Čajetine, okrug užički: stablo je visoko 4,40 metara, a drvetu ima preko 200 godina. Iglice ovog četinara su zlatasto-žute, vrlo široke i neobično šiljaste. Sve grane su okrenute jugu, a na severnoj strani ih nema zbog oštrih severnih vetrova. Drvo ne nosi plodove, i u svojoj vrsti je, verovatno, jedini primerak u Evropi. U narodu postoji masa bajki o ovome čudnovatom drvetu, i velika je šteta što se ono ne zagradi i ne čuva što bolje, kao jedinstveni objekat za studije“.
Koliko se sećam, poslednji Zlatni bor bio je u Negbinama. Srušila ga je jaka zima decembra 1999. godine. Da poslednji „zlatiborski zlatni bor“ ne nestane, pobrinuo se inž. šumarstva Mihailo Tošić iz Rasne kod Požege. Od preživelih grana, pod smetovima srušenog bora, razmnožio je zlatni bor u svom rasadniku. Mladi izdanci završili su u Čajetini, Gostilju, Kraljevu, Kragujevcu… Da li je Zlatni bor sačuvan, kako danas ove sadnice izgledaju? Vreme je za novu reportažu…
Mali apel za užičku TV 5 da naprave reportažu o spašenim zlatnim borovima i priču sa fotografijama na sajtu užičkog nezaborava – Užičanstveno.
