У једном од Слободиних најбољих тимова који је ушао у урбану легенду су играли: на голу Ненад Митровић, бекови: Миодраг Маринковић Буров и Антон Тежулат Тонђо, једно време и Млађо Павловић Казанџија и Илија Милосављевић Мунџија, који је био старији па је после две године престао да игра фудбал. Халф линија: Мићо Ђорђевић Рус, Михаило Васовић и Драгиша Рашковић Рашкин. Навални ред: Мирко Витић Шоне, Миленко Ђурић, Мијо Јовановић, Александар Штуловић и Александар Вуловић Кебло… У овом легендарном тиму, који се сматра за један од најбољих у историји “Слободе”, једино лева полутка није била стандардна, па су се на њој мењали: Александар Штуловић, Лука Ћирнанић и Љубисав Ђорђевић звани Дилингер. Био је ту и Милош Ђуровић Прке, Тихомир Јелисавчић Тика, који је 1946. обукао дрес “Слободе”. Преставићу их почев од голмана Ненада Митровића
Сви који су знали Ненада су говорили да је био један од највећих заљубљеника у фудбал. Иако је био учитељ у селу прво у Мачкату, касније у Севојну, увек је редовно долазио на тренинге у Ужице, углавном пешака. Ту у селима где је учитељевао, окупљао је младост која је масовно играла фудбал. Своје слободно време је посветио фудбалу. Као голман је био незамењив у игри, сигуран, што је утицало на остале у тиму. Његов стил се разликовао од свих српских голмана, који су се трудили да бране атрактивно. Ненад је био висок и имао је онај редак осећај за лопту, рационално је користио своје способности. “И најопасније лопте је скидао као крушке својим дугим рукама”. Бранио је једноставно и сигурно, знајући увек да оцени са које стране опасност стиже. Миленко Ђурић је рекао: “Кад је Ненад био на голу, ми у пољу смо били сигурни, могли смо да слободније играмо”. Михаило Васовић је рекао: “Био је најбољи голман кога је “Слобода” икада имала. Ни један од многих касније, није био ни приближан њему…”
Драгиша Рашковић Рашкин имао је најбољи преглед игре, умео је вешто да одузме лопту противничком играчу, а његов кратак одбојни ударац увек је био прецизан. Тих послератних година, “Слободина” халф линија, у саставу Ђорђевић – Васовић – Рашковић, сматрала се за једну од најбољих у Србији. Старији Ужичани знају да је Мирко Витић Шоне одрастао на фудбалском игралишту. Миленко Ђурић се једном приликом сећао:
“По мом укусу, Шоне је један од највећих техничара који је у Ужицу икада играо. У предратно време и оно одмах после Другог светског рата, у фудбалу се ценило ко даје голове, ко може да предрибла по четири-пет противничких играча. Тада се уживало у лепоти фудбалске игре. Нисмо имали тренера данашњег типа, који би одређивао тактику према противнику. Шоне није давао много голова, али је припремао акције из којих су постизани. Имао је веома добре центаршуртеве. Касније је из навалног реда прешао на место халфа и био успешан. Градио је игру, умео да смири лопту, да пресеће ритам противничке акције, да ‘нагази’ лопту.”
У навалном трију “Слободе” своје животне партије давали су Миленко Ђурић, Мијо Јовановић, Александар Штуловић, односно Тико Јелисавчић. Главна особина десне полутке Миленка Ђурића била је велика борбеност током целе игре, трудио се да што више у њој учествује. Кондиционо увек припремљен, могао је да уђе у најтеже фудбалске окршаје. Већином је играо као полутка на средини терена где је требало прикупити лопту и започети акцију, ту где се водила борба за простор. Играо је успешно и у навали и у одбрани, па је у завршним акцијама нападача често давао голове.
Мијо Јовановић је био префињени фудбалски техничар. Било је за уживање посматрати његову игру, одличан шутер, играч главом. Поред Кебла је био главни голгетер “Слободе” и за њега се може рећи да спада у ред најбољих од најбољих играча послератне “Слободе”, изразити фудбалски таленат.
Иако је физички био слабачак, Александар Штуловић је остао у сећањима ужичких навијача као одличан техничар, добар градитељ игре, користан играч који је умео да запосли саиграча.
Тико Јелисавчић је био један од најмлађих стандардних првотимаца “Слободе” прве послератне генерације. По одласку Штуловића се усталио у првом тиму и низ година био његова ударна снага. За њега знанци кажу да је био “модеран центарфор- голгетер”. “Имао је особину да чим се приближи голу, салети и на лопту и на противника као гагрица са циљем да лопту прогура преко гол линије”… Као ретко који фудбалер умео је да дуже задржи лопту, а сваки сусрет с њом на ивици противничког шеснестерца најављивао је могућ гол. У завршници иге у гужвама пред противничким голом, често је себи “ишчачкао” шансу. “Са Тиком сам се веома добро слагао у игри”, причао је Мијо Јовановић, “он је био изразити гол играч какав се само пожелети може. Требало је веома мало простора да се снађе и постигне гол. Био је велики борац на терену, поготово у шеснестерцу.“
Антун Тежулет Тонђо је био необичан изразит левак, играо је као лево крило. Пре рата био је голман, да би се на крају усталио као леви бек. Борац, снажан и бескомпромисан, у исто време фер играч кад је упитању противнички играч.
На десном крилу “Слободе” играо је незаменљиви Александар Вуловић Кебло. О њему су његови саграчи са поносом говорили. То је био својеврстан фудбалер који се веома ретко појави. Његова главна особина је била његова брзина и изавнредан ударц и левом и десном ногом. Био је ненадмашан голгетер. “Знали смо да му морамо додати лопту, напред поред противничког бека, у празно, да утрчи. Тада је у скоро деведесет одсто случајева, то био сигуран гол”. Његови ударци су билик рески, снажни. Упућени са двадесет, тридесет метара искоса, обично су погађали супротни угао противничког гола. Шутирао је из пуног спринта, двадесет центиметра изнад земље. Иначе специјалност су му биле корне. Свака је била “кифла”, мењала правац. Поједине голове је постизао директно из корнера, тако да лопту, на путу до циља, не дохвати нико ни од наших ни од противничких играча… “Баратао је лоптом као мађионичар”… На тренингу на пимер, могао је прецизно да упути лопту тамо где му је голман наручи или где је он рекао да ће погодити мрежу. О својим незаборавним головима које је постизао у Ужицу али и у другим местима широм Србије који су подизали су публику на ноге и изазивали дивљење Александар Вуловић Кебло је једном приликом рекао:
“Мени, у мојој фудбалској каријери, никада није причињавало задовољство гол кад се дрмне мрежа, кад је то јак, снажан ударац који одушеви публику и моје другове. За мене су били најслађи голови кад видим голмана да се баци два три пута, кад лопту граби рукама и она му се извлачи, измигољи и улази у мрежу. Такви голови су за мене били посластица… Или голови које сам постизао из корнера, када лопта увек иде фелш, кад лобује и голмана и оде и оде у супротни ћошак…”
За ужичку фудбалско-боемску легенду Миодрага Маринковића Бурова може се са пуним правом тврдити да је био један од назанимљивијих личности послератног тима “Слободе” и као фудбалер, а и уопште у Ужицу као човек. На терену је био познат као техничар који је умео да “игра” лоптом и да у критичним ситуацијама остане хладнокрван. Код њега је, како су говорили фудбалери, који су годинама са њим годнама били у истом тиму, било све срачунато: ни један корак не направи више него је било потребно. као бек умео је да се постави, да осети противника и да га заустави. Важио је за фудбалера који неће, или не жели, да удари лопту главом, чак и кад му је лопта ишла на главу, кад се за њу “лепила”, он је избегаво да је удари, увек је проналазио други начин да је заустави и дода саиграчима. Пре Другог светског рата Буров је играо у нападу за “Грађански” и доста је голова постигао баш главом, што је тада то била реткост…
Мићо Ђорђевић Рус је увек на свим утакмицама давао пун допринос игри. За њега је Миленко Ђурић говорио: “Он је углавном трчао за све нас. За време утакмице претрчао би дупло више од свих. Није могао да мирује, играо је десног халфа, до Бурова и допуњаво се с њим. Био је одличан у одузимању лопте и сечењу акција противника. Истина, некад је умео да лопту да противничком играчу. Међутим одмах би га сустигао и одузео му је. Једном речју, био је неуморан, права фидбалска кртица… Уносио је веселост у игру. Колико је Буров имао рационалности, толико је Рус расипао своју снагу. Дешавало се на пример кад трчи у сусрет противнику, да му није циљ лопта, већ нека неприметна барица. Док би противнички играч брисао очи од воде која га је упрскала, он би му одузео лопту и на игралишту би се зачуо смех.”
И на крају ове приче о “легендарном тиму” да нешто више кажем о легендарном капитену ужичке “Слободе”, Мада сам о њему писао посебан чланак, био је 2017. године жива фудбалска легенда, један од најстаријих. Премино је 2018. године,а био један од најцењенијих фудбалера “Слободе”, познат као борац и одличан техничар који је давао атмосферу игри. Играо је на терену свих 90 минута. Никада није ударио противничког играча, био је добар човек и у фудбалу као и у животу уопште. Имао је дугачак корак, одлично је играо главом, сигуран одбранбени играч који би пожелео сваки најбољи тим. Ретки су такви Ужичани као што је легендарни капитен, па били и на највишим метима у животу и друштву. Нема правог Ужичанина који који нема нешто похвално да каже о имену и личности Михаила Васовића.
