Tu, gde je danas užička Zelena Pijaca “Lipa”, svojevremeno pedesetih i delom šezdesetih godina 20. veka je bilo preduzeče Otpad i plac na kome se moglo naći svašta. Nekoliko godina posle izgradnje Trga doneta je odluka da se na tom mestu izmesti pijaca. Kada je preseljen užički Otpad dole kod mosta za Adu, krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih godina bio je stalni luna park na kome je ringišpil držao poznati Makso, drug Aca Dejovića, najpoznatijeg i najačeg Dovarjaša.
Tu, gde je centralni ulaz na Zeleni pijac bila je zanimljiva zgrada naravljena za državne potrebe. U predratno vreme, a i posle rata tu je bila pošta, dok nije preseljena u zgradu nekadašnje Ženske radničke škole. Tu je posle bilo Komunalno preduzeće, kasnije nazvano “Bioktoš”. Nalazila se do Gudurućeve pečenjarsko-pekarske radnje, u kojoj je pre rata bila kafana.Tako je na mestu nekadašnje užičke pošte urađen centralni ulaz na novu pijacu. Kada je otvorena nova pijaca na “Lipi” sasvim se promenio taj deo Lipe. Postao je deo grada gde se svakodnevno meša urbano i ruralno, jedan poseban poslovni centar grada.
Ako ste odrastali u Užicu šezdesetih i sedamdesetig godina 20. veka, onda vam je detinjstvo obeleženo mirisom ćevapćića po receptu Gruja roštiljdžije. Najstariji i najpoznatiji užički roštiljdžija bio je šezdesetih godina Grujo Grujičić, koji je radio na roštilju u restoranu “Pariz”. Mislim da je to bilo na samom početku sedamdesetih godina, mesec dana pre odlaska u penziju izazvan mojom mladalačkom radoznalošću, legendarni užički roštiljdžija mi je rekao:
“Ćevap je dobar kada pripremljeno meso stoji 24 časa. Tada kada stavim ćevapčić na roštilj lagano ga okrećem, kada zarumeni i poćne da pušta soft, skidam ga. Tada znam sa kakvom slašću gost jede. Dnevno u “Parizu” gde inače odavno radim, napravim po 3000 ćevapčića”. Gruja je u Parizu na roštilju posle odlaska u penziju zamenio, takođe kasnije poznati, Milija. A kad je nestalo kafane “Pariz” i Milije, nestalo je i onih “pravih užičkih ćevapčića malih i slasnih”.
Ipak na moje duže insistiranje Milija mi je za kafanskim stolom u “Parizu” davne 1990, otkrio tajnu Grujovog Užičkog ćevapa, pa ko odluči od užičkih ugostitelja da ih vrati na ugostiteljsku scenu evo recepta:
– “Tajna kafanskog ćevapa je u pripremi mesa. U domaćinstvu se sa malom količinom mesa nikada ne može postići taj kvalitet. Koristim mešavinu junećeg mesa i to sa prednjih delova koja daju pikantnost. Meso za ćevap se priprema 24 sata ranije uz dva mlevenja, pre nego se stavlja na roštilj. Može se meso mleti sa manjom količinom leda zavisno od ćevabdžije i dva puta tokom pripreme.
Tih sedamdesetih godina poslovni i kafanski život Užicu se vodio između kafana “Breza”, “Truman” tj. “Šumadija”, ”Gradske kavane”, “Palasa”, “Doma JNA” kafane “Pariz” na “Lipii”. Kafana „Pariz“ duže vreme je bila najveća užička kafana, retka kafana i građevina za koju se može reći da je bila simbol tog dela Užica posebno od sedamdesetih godina kada je u njenoj blizini počela da radi nova zelena pijaca. To je bila posebna užička kafana ne samo po mirisu i atmosferi, već i po gostima. U njoj su se prvenstveno okupljale zanatlije, poslovni ljudi iz grada i sela, pijačni prodavci, pa i užički poznati pijanci. U njoj su svraćale užičke šaljivdžije, posebni ljudi, kao što je bio legendarni stihoklepac Pipelja. Kafana Pariz bila je poslovni centar “Lipe” u kojoj se mešalo urbano i ruralno sve do 1992. godine kada je odlučeno da se sruši ta zgrada predratnog hotela “Pariz”, da bi se na tom mestu gradio današnji Tržni centar Pariz.
Do rušenja ove užičke znamenite kafane ovaj deo “Lipe” je bio zaista nešto posebno, na sto metara od kafane je zgrada muzeja u koju su u to vreme organizovano dolazili putnici iz celog sveta, eskurzije iz cele SFRJ Jugoslavije. Uz kafanu “Pariz” je bila i “Bonfilova pekara” slučajno prekoostala iz staroga Užica. Preko puta, i danas je tu preko ulice posebna gudurićeva pečenjara sa najpoznatijim užičkim specijalitetima. Mnoge zantaske radnje od obućara do sajdžije. Tu je bila najbolja užička prodavnica platna i štofova planinskog naziva “Tara” u delu poznate kuće advokata Alekse Popovića presednika Srpske narodne Supštine koji je proglasio 6. marta 1882. godine. Srbiju za kraljevinu a kneza Milana Obrenovića za kralja.
Preko puta Popovića kuće bio je i danas je centralni ulaz na užički pijac koji je u to vreme posebna priča i zasigurno deo grada gde se kretao najveći broj stanovnika iz celoga užičkog kraja.
Kada je “Pariz” srušen svirali su trubači za početak radova na tržnom centru Pariz. Sećam se, iskupilo se nekadašnje osoblje i gosti od Stevke ciganina, nas mlađih Užičana, koji su u Parizu upoznali posebne legendarne Užičane, pa sve do tih gradskih legendi. Mnogi od nas su pustili i suzu, jer smo osetili da sa tom užičkom kafanom nestaje ono lepo i prisno Užice, gde smo se svi poznavali, cenili svako prema zaslugama i posebnostima. Bilo je jedno od tih užičkih mesta gde su se družili Užičani svih generacija, gde su radili najbolji užički konobari i konobarice.
Na mestu gde je bila najveća užička kafana “Pariz” i pekarska radnja uz nju, duže vreme postojala je blatnjava ogromna rupa a u njoj bara u kojoj su kreketale žabe sve dok nije izgrađen današnji Tržni centar “Pariz”.
