Октобар 1963. године

989

У позоришту су игране представе “Кућа на мору” (премијера) и “Ујка Вања”. У бископу “Партизан” су приказивани филмови: амерички “Соломон и краљица од Сабе”, Видоров спектакл са Јул Бринером и Ђином Лолобриђидом је био логичан завршетак његове редитељске каријере коју су све време обележавали велики филмски пројекти. Филм је снимљен на локацијама у Шпанији, а својим се жанровским предзнаком надовезао на врхунац тадашњег тренда снимања скупих и раскошних историјских и митолошких прича. Изазвао је веће интересовање у новом ужичком биоскопу. Следећи филмови су били амерички “Забрањене страсти”, совјетски “Иваново детињство” италијански “Седам изазова”, “Између времена и вечности”, мексички “Ја пустолов”, јапански “Мајко слушај моју песму”.

Плакат за филм Соломон и краљица од Сабе
Плакат за филм Соломон и краљица од Сабе

У Дому ЈНА су играли: совјетски “Мој пријатељ”, “Дан први”, амерички “Прича о калуђерици”, “Тајни партнер”, француски “Витез грбоња”, пољски “Ноћас ће умрети град”, чекословачки “Алиби није довољан”, совјетски “Операција кобра”.

У Музеју је била изложба “Праисторија ужичког краја”, а у Друштвеном дому изложба графике Мине Минић “Народно ослободилачка борба на Косову и Метохији”.

Хиљаде грађана Ужица посетило је изложбу фотографије “Заштитимо децу у саобраћају”, у холу Хотела “Палас” „изложено је десетине фотографија тешких оптужби, за невине живот деце, за унакажено и унесрећено детињство”.

Са пијететом су Ужичани примили вест да је 9. октобра више од 2000 људи погинуло у поплавама, кад је велики одрон изазвао велики талас који је надвисио брану Вајонт код Лонгагаронеа у североисточној Италији.

Зграде музеја и раскрсница шездесетих
Зграде музеја и раскрсница шездесетих

Трговинско предузеће “Теразије” је проширило посао и почело да ради “на велико”. Фабрика намештаја “Треска” из Скопља је отворила продавницу у улици Вуколе Дабића 11. Основана је дирекција за путеве и улице, која се бавила одржавањем тротоара, улица, јавних путева, експлатацијом камена, песка, шљунка и сличних сировина.

Професор историје Милисав Ђенић је завршио посао прикупљања података из прошлости Златибора. 130 страница популарно и стручно обрађених података, са великим бројем до тада непознатих докумената, а убрзо је изашла књига. Иначе, Милисав је основну школу завршио је у Чајетини, а гимназију у Ужицу 1954. године. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду 1959. године. Радио је као професор историје у основној и средњој школи у Чајетини до 1988. године. Бави се проучавањем златиборске историје. Живи и ради у Чајетини и ове 2019. године.

У Ужице су почели да стижу младе високо образоване генерације, а Ужичани су то коментарисали на себи својствен начин. У башти “Паласа” седео је Љубиша Антонијевић Пујдо, познати ужички ковач, у друштву у коме је била једна млада тек запослена службеница Ваљаонице бакра.
– А шта сте ви завршили? – радознало запита Пујдо.
– Филолошки факултет.
Пујдо се обрати осталима из друштва и шеретски добаци: „Шта ће сирота, макрар да нешто има у рукама.“

Прва књига Милисава Ђенића "Златибор"
Прва књига Милисава Ђенића “Златибор”

А Здравка Огњеновића, грађевинског инжињера, начелника за комуналне послове срела сељанка и упитала:
– Је ли, где радиш?
– У Општини.
– Зар никакве школе ниси успео да завршиш?! упита га у чуду сељанка.

Становници две зграде у Крчагову, које су биле направљена 1961. год, су се жалили што предвиђене чесме испред ње, са којих су станари требали да користе воду и после две године не раде. Њих 50 који су живели у тим зградама су се узалудно жалили онима који су проблем требали да реше, али узалуд. Опет воде су имали, али на погрешном месту – зато што је једна зграда прокишњавала, отпала је фасада.

Са свих стана, са околних брда слило се и старо и младо на петковачки вашар у Т. Ужице. Познати ужички заводник пришао прелепој сељанчици и после упознавања је пита:
– Можемо ли да пређемо на “перту?
– Можемо ако није далеко – одговори стидљиво девојка.

И ове 1963. је био проблем паркирања у граду. Виђени ужички швалери су се правдали женама да су због немогућности да паркирају морали да кола због “саобраћајне гужве” оставе у току ноћи испред мотела “Златиборска ноћ”, на Белој земљи. Улице су биле тесне за саобраћај, али за вачере нису…

Проституције је било и у подрумима на Тргу
Проституције је било и у подрумима на Тргу

Дигла се гужва око проститутки које су се појавиле у граду. Крајем априла у Ужице су стигле две девојке. Скоро девојчице. Лепе, шармантне, мало упадљивије обучене. Дошле су из Чачка у неким луксузним колима стране регистрације. Неколико дана су провеле у граду, стекле познанства, а онда су приведене у милицију. Сазнало се да су из Београда – једна је имала 19, а друга 17 година. На великој карти Југославије обележиле су маршуту и кренуле у авантуру. Умка, Степојевац, Лајковац, Љиг, Рудник, Горњи Милановац, Чачак, па Ужице на радост неких Ужичана. После овога догађаја сазнало се штошта. О случају ученице средње школе која је пошто је напустила школу почела да се проституише. Млада и веома лепа. У почетку је добијала толико да плати стан и храну. Касније хаљине, ципеле. Родила се ту близу у једном селу недалеко од Ужица, у њеном нотесу је било записано 34 имена који су користили њене услуге. Тада у Ужицу су се највише проституисале кућне помоћнице којих је тада у граду било близу 500. Једне су биле у сексуалној вези са послодавцем, друге са комшијама, треће са уличним беспосличарима…

Правиле су тада у Ужицу гужве у породицама, сцене на улицама, неморал по парковима. Већина их је дошла из околних села. По речима једне, када је стигла Ужице брзо је стекла “пријатеље”, и кренула да иде “из руке у руку”. “Вече проводим са 200, 300 па и више динара. Најчешће са онима са улице и онима са пијаца”. Било је и таквих комбинација да су им били подводачи газде код којих су становале. “Нешто новаца иде оној која се продаје, а највише газди. Најчешће то радимо у стану, а ређе у подруму. Напољу не смемо. Поучене смо примером пријатељице Даце, којој је један дао паре, одвео је на Сарића Осоје и после свега јој новац отео”.

Причало се и о томе како су испред Хотела „Затибор” зашкрипале кочнице црног мерцедеса чачанске регистрације. Из њега је изашла грациозна плавуша, ушла у хотел и изнајмила собу. Затим је сишла у салу бљештава од накита на себи. Осмеси са свих страна у овом ужичком окупљалишту бојемије и кафанског света. Три дана је “Мерлинка” увесељавала Ужичане, а онда је дошла милиција и ускратила јој гостопринство због лажног представљања да је службеница Генералне дирекције пошта.

Шеснаестогодишња ученица из Краљева која је провела неколико дана са ужичким келнерима је писала својој вршњакињи: “Хтела бих да ти кажем, ако то ниси чула, ако желиш да сазнаш шта је то прави живот, држи се оних проседих, око четрдесет година. Да видиш шта они знају, то је право задовољство”.

Ужичани су је прозвали "Мерлинка"
Ужичани су је прозвали “Мерлинка”

Једна од тада познатих ужичких “курви” је била Н.М. са Златиборског пута, родила је треће дете коме се отац није знао. Прошле зиме га је бацила у снег у близини куће. Дете је пронашао милиционер, а ускоро су пронашли и мајку. Тада га је она узела и после неколико дана задавила и бацила на Белом гробљу. Проституцијом су се бавиле и млађе жене које су се развеле. Једна веома лепа, црнка, је седела сатима у Градској кафани, падало је “намештање”, а са њом је шесто била и њена млађа сестра. Често су приређиване оргије на којима су њих две биле “главне”, за 2000, 3000 динара. На крају је од једнога трговца украла пазар од 300.000 динара и завршила у затвору. Чак су неки ужички директори из јачих предузећа користили њихове услуге да би одобровољили пословне партнере. У милицији су тврдили да су приватне занатлије најчешћи “абоненти” ових жена, због својих платежних могућности али су тврдили И то да су ученице биле њихове најчешће “жртве”.

У тада најотменом ужичком локалу, Градској кафани састанци су најчешће уговарани у wц-у. Онда је следио одлазак на терасу или у право у неких оближњих станова на Тргу, у најгорем случају у Велики парк. После конобара ужички шофери су били главни подводачи. Негде успут покупе неку побеглу сељанчицу, у кабини камиона је доведу у Ужице. Неколико дана буду са њом и искоришћавају је на све могуће начине, а када се задовоље, а онда је за вечеру продају другом. Код Железничке станице (кафана „Ћира“ данас) се догодио случај двојица браће доводе љубавника својој сестри. Онда му узму паре, а сестру оставе са њим у соби. У неким ужичким перифериским ћумезима, јазбинама који су у исто време били и бурељи су организовано напијане станарке које су довођене на ове теревенке и и које су искоришћавали сви пред свима. У тим далеким ужичким ноћима испод постављених неонских цеви су се њене пријатељице налазиле са изанђалим мушкарцима или развратним и сексулано поремећеним, којих је било и међу интелектуалцима и радницима. Као и сваки други град, ни Ужице није било поштеђено проституције, иако су сви ујутру када се раздани ћутали, ту и тамо у неком сепареу се причало…

Познати златиборски киријџија Радован, пошто је распродао све што је донео, био је срећан и похитао да заврши још неке послове. Приметио је да га прате двојица џепароша. У једном моменту један се издвојио и стао испред Радосава држећи у руци петоиљадарку и молећиво затражи да му уситни. Осетивши подвалу, Радосав из свог гуња извади један стари готово исцепани новчаник у коме се налазила безвредна хартија. Док је вадио новчаник овај му га истрже из руке и поче бежати. Радосав држећи у руци петохиљадарку поче се грохотом смејати, један који је све то посматрао зачуђено га упита:
– Па побогу човече, зашто се смејеш кад ти однеше новчаник и паре?
– Ама ћути грдан, данас ми иде све од руке, видиш продадох и стари новчаник за пет хиљада, а паре се налазе овде у недрима – одговори Радосав.