Први и последњи ужички опанчар

284
Ужичани и Ужичанке тридесетих година 20 века носе опанке. Прва девојка с лева има тзв. Батине “Гумењаке“
Ужичани и Ужичанке тридесетих година 20 века носе опанке. Прва девојка с лева има тзв. Батине “Гумењаке“

Опанци су веома стара обућа, потичу још из времена када су на простору Србије живела келтска племена. У средњем веку Словени су носили опанке од лике зване „лапити“. Од 15. века па све до данас за израду опанака се користи телећа, говеђа и свињска кожа. Углавном су рађени од нештављене коже и изазивали гљивична обољења, па је тадашња српска власт наредила крајем 19. века да се избаце из употребе. Тако су кожу почели да штаве у раствору воде и специјалних врета шишарки.

У најсвечанијој одори са обавезним опанцима
У најсвечанијој одори са обавезним опанцима

Опанчарски занат је свој процват доживео у периоду између два светска рата. У Ужицу је био је популаран све до половине 20. века. Данашњи облик опанака које виђамо најчешће на вашарима и ношњи у културно уметничким друштвима формиран је при крају 19. века. Није разликован леви и десни опанак, рађен је један облик у бројевима од 19 до 47. Ужички опанак се разликовао, имао је “нос” у облику фруле, на Шумадијском је кљун био мало спљоштен, док је у Јужној Србији опанак имао савијенији облик и у шпиц.

Опанци у првом плану
Опанци у првом плану

У време док је Ужице било турска варош, опанчари су се звали чуруџије и били су познати по изради црвених опанака. Први мајстор опанчар у Ужицу, који је почео да ради средином 19 века звао се Јово Цвијовић, а који је изучио занат у Доњој Тузли. За израду опанака је потребно доста коже, посебно за горњи део, који је састављен из ситних каишчића који су и украс, најлепши аутотхон детаљ на опанцима. Раде се од мекане козије коже, која је мекана и погодна за израду танких каишчића. Управо се на изради тог детаља и огледала умешност мајстора, а да би се то постигло, биле су потребне године учења и рада. Некада су опанци на горњем делу имали 12 до 18 кукица, кроз које су се провлачили танки каишчићи. Данашњи ретки опанчари сматрају такву израду правим ремек делом.

Први ужички опанчар Јово Цвијановић
Први ужички опанчар Јово Цвијановић

Ужички опанчарски еснаф је основан 1853. Био је један од финансијски најјачих еснафа у Ужицу 1882. године, одмах иза Механџијско – пекарског. По попису из 1866, у Ужицу је радило 55 опанчара, а у следећеој деценији је било толико да су се селили због велике конкуренције по Србији. Опанчарски еснаф својој општини 1896 подиже чесму Опанчарског еснафа, која је и данас украс града и заштитни знак удружења “Ужичанствено”. У то време, кад је изграђена чесма, почели су да се носе “ђоновски опанци”, који су потиснули црвени опанак, те Ужице губи примат у овом занату.

Последњи опанчар Милија Ћитић
Последњи опанчар Милија Ћитић

У Ужицу се “ђоновски опанак“ почео производити 1915 године. У периоду између два светска рата радила је трговачко занатска школа, у којој се учио и опанчарски занат. Крајем двадесетих година 20. века, постали су популарни “Батини” фабрички гумени опанци, па су неки опанчари правили такозване “гумењаке”.

Последњи ужички опанчар – сарач био је Милија Ћитић, са радњом у улици Дечанској, где је радио 64. године, до краја живота 2008. године.