Ruskinja koja je lečila Užičane

369

Zvala se Zinaida, u Kijevu je završila medicinu 1918. godine. Otac joj se zvao Aleksandar Gorjačkovskin, a majka Varvara. Bila je najbolji student u svojoj generaciji, imala je i poseban talenat za muziku, pa je uporedo išla na muzički akademiju, studirala klavir.

Zinaida Drizo
Zinaida Drizo

Kada je u Rusiji započela revolucija, Zinaida je bila lekar sa završenim konzervatorijumom za klavir. Sa velikim brojem izbeglica, došla je na Crno more. Tu se opredelila za brod koji je išao u Kraljevinu SHS, kao i njena majka, brat Vasilij i njegov petogodišnji sin, krenuli su prema pravoslavnoj Srbiji i 1920. Stigli su u Herceg Novi. Raspoređena je za privremenog lekara na Hvaru. Kada je završila sa tom službom, u manastiru Savini se venčala sa svojim drugom iz srenje škole, sa kojim je bila verena, Jurajom Drizom, građevinskim inžinjerom.

Državljanstvo SHS dobila je 1924. godine, a 1926. morala je svoju diplomu medicinskog fakulteta uz Rusije da nostrifikuje u Beogradu, uz polaganje novih dopunskih ispita. U periodu između dva svetska rata bili su na službi u Alibunaru u Venčacu kod Aranđelovca, na Cetinju, Zvorniku, Bajinoj Bašti… Od oktobra 1942. do kraj života živeli su u Užicu. Juraj je umro 1976, a Zinaida 1977. Sahranjeni su na užičkom groblju Dovarje. Imali su dvoje dece, Aleksandra rođenog u Beogradu i Anastasiju rođenu u Zvorniku.

Godine 1945. Zinaida je u tek oslobođenom Užicu dobila zvanje referenta za narodno zdravlje u Oslobodilačkom odboru. Od 1946. sve do penzije je radila u Domu narodnog zdravlja u Užicu.

Sećam se tada je Dom zdravlja je bio u Omladinskoj ulici, tu gde je danas parkić i lokalna autobuska stanica. U to vreme 1960, napunio sam 7 godina, sećam se da nije bilo saobraćaja, retko je prolazio koji autobus, kamion, a još ređe automobil, bilo je aktuelno da se klinci obično deca iz vojnih zgrada podele i krene bitka drvene motke, štitovi, kamenje i sl. Sedeo sam u dvorištu za stolom uz samu ogradu i čitao Politikin Zabavnik. Odjedanput gužva, dreka kamenje na sve strane i mene pogađa jedna plojka u glavu. U nekoliko sekundi me oblila krv. Mama i baba su me odmah odnele u Dom zdravlja, koji je bio ni sto metra uz ulicu. Odmah me primila doktorka Zinaida. Smirila me lepim rečima sa onim milim ruskim naglaskom. Polako mi je ušila rasekotinu, tako da je kasnije tu bio jedva vidljivi ožiljak. Doktorka Zinaida, kao i njena porodica su ostali u najlepšim sećanjima.

Potomci Bračnog para Drizo žive danas u Užicu i na Zlatiboru… Sve do polovine sedamdesetih, kada bih video doktorku Ruskinju na ulici, sa velikim poštovanjem bih joj se javio, nikada nije samo otpozdravila i prošla, uvek bi me pitala za porodicu i njeno zdravlje. Divna žena je to bila, znamenotost Užica.