Поднаредник Милија Селаковић био је изузетно снажан човек, стари мештани Шљивовице могли су то на делу често видети.
Ратни другови имају исто мишљење, наводе један догађај са Ветерника, захваљујући коме је овај храбри ратник ушао у витешки ред. Српска артиљерија је дуго одолевала силним нападима бугарске пешадије, одлучне да положаје заузме без обзира на огромне жртве. Сваког тренутка ситуација је постајала све критичнија, ратници нису могли да зауставе све жешће налете, нити успевају да повуку сва оруђа. У одсудном тренутку војнике захвата малодушност и паника, остављају хаубицу и напуштају положај.
Остао је само Милија Селаковић, чији витешки гест никог није изненадио, другови су већ навикли на његове самоубилачке акције. Поносни јунак није желео да остави своју хаубицу, неком чудном снагом успева да је одгура на нови положај. Гледајући овај храбри подухват, посрамљени ратници његове десетине притичу му у помоћ и стварају нови центар отпора. Убрзо се окупила и главнина јединице пред којом се зауставила непријатељска бујица.
За многа слична јунаштва Милија Селаковић је одликован Златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима (ФАО 11.102), а за верност отаџбини Албанском споменицом.
Резервни поднаредник Милија Селаковић рођен је 16. марта 1889. године, у породици сиромашних креманских земљорадника, у којој је са бројним укућанима провео младост. После повратка из рата, оженио се Гвозденијом Божић из Шљивовице, а пошто њени родитељи нису имали мушких потомака преселио се у њихову кућу где је провео читав живот. У овоме браку родиле су се кћери Стојана, Љубинка и Стојка.
Милија се са супругом бавио пољопривредом, подизао и школовао своје девојчице и живео мирним сеоским животом. Међутим, једног несрећног дана збио се трагичан догађај у суседном домаћинству, који је из основа изменио судбину великог јунака. У једној тучи, нехотично погођено каменом, погинуло је мушко дете његовог комшије. Убиство је смишљено приписано дошљаку и невино осуђен човек одлази на издржавање дугогодишње робије. Осећај неправде, дуго тамновање и многа страдања и муке поднете током ратовања нарушиле су му здравље. У матичиој књизи умрлих села Шљивовице стоји записано да је, 9. августа 1944. године, Милија Селаковић умро у 55. години од туберкулозе плућа.
