Да напоменем да назив “Ужичка република” није употребљаван у току њеног трајања. Руководство КПЈ није дозвољавало никакво проглашавање и помињање републике, да то не би будило асоцијације у народу да комунисти теже да преузму власт, нарочито зато што се то често наводило у ослободилачком покрету Драже Михајловића. Тек када је Ужице и слободну територију у западној Србији заузео окупатор са сарадницима, у љотићевској штампи појавило се име “Ужичка комунистичка Република”. Нешто касније и у штампи Совјетског Савеза, у пролеће 1942, написано је њено садашње име – Ужичка република. Овај назив после завршеног рата и револуције становници западне Србије, а касније и Југославије, спонтано су прихватили, и име је постепено ушло у историју.
Ужичка република је трајала од 24. септембра до 29. новембра 1941. године. Захватала је широк појас западног дела државе, близу милион становника. Ужице је тада постало европски центар антифашистичке борбе, дом за партијске прваке и истакнуте интелектуалце из целе Србије. Ужичка република је скупо коштала Ужице. Експлозија у трезорима однела је животе 120 Ужичана, битка на Кадињачи живота је коштао целу једну генерацију мушкараца, махом младића из Ужица, а према немачким подацима било их је 240 душа.
Током постојања Ужичке републике, у политичком и културном животу значајну улогу је одиграла штампа. Ужичани су обавештавани и информисани преко пропагандних плаката, летака и другог штампаног материјала. Најпре су то били Борба и Билтен Врховног штаба у коме је штампана ова парола:
“Удружени, сложни, јединствени, неће нам се моћи одупрети ни Хитлерове дивље звери, ни Недићева издајничка и плаћена војска!”
То је био први јавно штампани проглас Врховног штаба партизанске војске, издат 1. октобра 1941. године, пар дана по установљењу Ужичке републике. Војни билтен назван „Вести“ прерастао је у лист “Вести”, који је излазио током трајања Ужичке републике. Занимљиво је да су у Вестима и у Борби током 67 дана Ужичке републике објављиване песме народних стихоклепаца, сељака, а не песника, као што су: „Ој сељаче, радениче“, „Бој на Завлачи“, затим народне песме „Партизан и партизанка“, „Подигла се Ужичка нахија“…
После рата за Вести су писали, али и у њима начинили прве новинарске кораке, Љубомир Симовић, Милутин Чолић, Радован Поповић, Радомир Андрић, Љубивоје Ршмовић и други. Некада је у редакцији радило око 50 новинара. Вести су прошле све врсте власничке структуре. Ове 2018, пуне 77 година и успевају да опстану са 4 новинарке у овом дигиталном времену, времену интернета.
Вратимо се штампи у Ужичкој републици. Разноврсност штампе тада је привлачила и читаоце који нису били у партизанској ослободилачкој борби. У Борби и Вестима писано је о војно-политичкој ситуацији у свету и у Југославији, највише о слободној територији у западној Србији и у Шумадији. Објављивани су и књижевни прилози, чланци о култури и образовању. Таква штампа била је корисно пропагандно средство које је утицала и на обликовање свести народа. Ни ликовна уметност није запостављена. У почетку Ужичке републике ликовним радом бавио професор цртања Ужичанин Драгољуб Вуксановић. Касније су му се прикључили Бора Барух, Пиво Караматијевић, Јурица Рибар и други. Формирали су сликарски атеље, радили разне плакате за популаризацију борбе, мобилизације, ликове изгинулих партизана, ликове Лењина, Стаљина и других совјетских руководилаца, Маркса, Енгелса, шаблоне за графите. Радили су декор за позоришне представе, као и илустрације за партизанску штампу. Тада је настало неколико успешних плаката као што су: “Ја се борим, а ти?” Вуксановића; “Пази, петоколонаш вреба” Пиве Караматијевића, настао у тешкој ситуацији после експлозије у трезорима банке, где се налазила фабрика оружја, када је изгинуло много радника и Ужичана. По мишљењу историчара, највећи успех ужичког слободарског атељеа била је изложба о Совјетском Савезу. Пошто се располагало са врло мало фотоса и уопште изложбеног материјала, морали су се правити графикони, разне шеме, ликови и други прилози. Изложба је, поред Ужица, обишла још неке градове на слободној територији, а о њој је написана критика у “Борби”.
Што се тиче партијске штампе и других публикација у току трајања Ужичке републике, може се нагласити да у партијском речнику целокупна издавачка делатност КПЈ, са средствима на којима се штампало, била је обухваћена појмом “партијска техника”, а револуционарна штампа је била само један део укупног издаваштва Партије.
У току трајања Ужичке републике, штампа се веома развила као медиј и имала значајну улогу. Повољне околности за то су биле што су ЦК КПЈ и Врховни штаб изашли из Београда на територију Ужичке републике. Поред штампарије ЦК КПЈ у Београду, сваки од окружних комитета располагао је партијском техником, која се обично састојала од радија, гештетнера и писаће машине, помоћу којих су објављивани партијски прогласи и остали материјал. Нова средства за штампање листова добила је партизанска ослободилачка борба ослобођењем Ужица 24. септембра, Горњег Милановца 28. септембра и Чачка 1. октобра. Све штампарије су, као и фабрика папира у Чачку, на територији Ужичке републике биле у рукама партизана.
Штампарије и материјал заплењен од непријатеља, папир и боје, посебно производња фабрике папира у Чачку, омогућили су издавање релативно великог броја листова и нагли пораст партизанске штампе. Штампи, на територији Ужичке републике могла би се разврстати у две групе: у прву групу би дошли листови које је издавао ЦК КПЈ, Врховни штаб паризанских ослободилачких јединица и ЦК СКОЈ-а за време свог боравка на њеној територији. Другу групу би сачињавали листови штампани на територији одређеног окружног комитета или партизанског одреда. За утицај у јавности, односно у формирању јавног мњења у Ужичкој републици, посебно су били значајни листови које је издавао ЦК КПЈ, ЦК СКОЈ-а и Врховни штаб. То су били Пролетер, орган ЦК КПЈ, Билтен, орган Врховног штаба, Борба, орган КПЈ и Омладинска борба, лист СКОЈ-а.
Задатке штампе у том периоду формулисао је Јосип Броз Тито у уводном чланку првог броја “Борба”, под насловом “Зашто излази Борба”. Он тој штампи даје већи значај него што је имала у периоду између два рата. Према Титу, поред пропагандног и политичког значаја, штампа има и организаторски и мобилизаторски значај. У том погледу, Борба “треба да буде спона која ће повезивати све народне снаге у један јединствен народноослободилачки фронт. Борба треба да буде организатор свих народних снага за постигнуће једног великог циља немилосрдне борбе против окупатора и његовог протеривања из наше напаћене отаџбине, за постигнуће пуне слободе нашег народа у својој ослобођеној отаџбини“. Од других задатака штампе, Тито помиње раскринкавање непријатеља и сузбијање лажи о непобедивости фашиста пред народом, објашњавање значаја народноослободилачке борбе, развијање борбеног морала код народа, популарисање борбе Совјетског Савеза против нацистичке Немачке, наглашавајући на крају да Борба “треба да изврши своју мисију у овој опћенародној ослободилачкој борби”.
Кад је Политбиро ЦК КПЈ, половином октобра 1941, за своје седиште изабрао Ужице, покренуо је Борбу, чији је први број изашао 19. октобра. Издавањем Борбе, као и Билтена руководио је ЦК КПЈ, а њен главни уредник био је Едвард Кардељ. Лист је излазио три пута недељно и укупно је изашло у току трајања Ужичке републике 19 бројева од по 10.000 примерака, а отпремана је у све крајеве Југославије. Најзначајнији издавачки подухват у том периоду био је управо покретање Борбе. Она је успела да окупи око себе велики број сарадника, који су прикупљали обавештења са светских фронтова, о борбама у Југославији и др. Одликовала се разноврсношћу разматрања проблема – од тумачења политичке платформе КПЈ, анализе међународне ситуације у којој је посебно истицала борбу Совјетског Савеза против фашизма, до питања организације народноослободилачког покрета: одбора, СКОЈ-а, Српског народноослободилачког омладинског савеза; радних акција у позадини фронта, збрињавања избеглица, све до културе и уметности.
Лист Борба је изузетно допринела у борби партизана против четника и улоге Драже Михаиловића. Још 1941, после напада четничких одреда на Ужице. Преко Борбе су се могле добити најпотпуније информације о политичком и привредном животу на подручју Ужичке републике, али је било и информација из других крајева Србије и Југославије. Борба је много више деловала на масе народа, него што то могу новине у мирнодопско време и знатно утиче на обликовање свести па су се Срби све масовније одлучивали да приђу партизанском ослободилачком покрету него Дражином ослободилачком покрету.
У другу групу листова који су излазили на територији Ужичке републике било је оних који су покривали уже подручје, обично територију једног окружног комитета КПЈ или једног партизанског одреда. Већ тада се појавила много таквих листова.
Средином октобра Градски народноослободилачки одбор у Ужицу дао иницијативу да се оснује књижница и читаоница. Отворене су у малој сали Соколане. Радила је основна школа, али њен рад је прекидан услед бомбардовања непријатељске авијације. Више је радила у природи, около Ужица, него у учионицама. Биле су извршене припреме за штампање буквара, а помишљало се и да се обнови рад гимназије и учитељске школе.
