Предложено је да се крупним словима на фасади Прве ужичке школе напише име задужбинара и усправи његов оборени споменик на Белом ужичком гробљу. Повремено се много прича о Илији Неранџићу, најзаслужнијем за развој писмености у Ужицу, а онда се исто тако све то заборави. Важио је за часног и примерног човека. „Иди питај Неранџића, ако ни он не зна казати, други ни толико”, бележио је речи из тог времена Милан Ђ. Милићевић.
Вратимо се у нашем времеплову незаборава на сам почетак. Године 1803 у Грабеши у Херцеговини, родио се Илија Неранџић. Рано је научио да чита и пише, што је у том времену била реткост. У Ужице је стигао 1837, отворио дућан и, тргујући памуком и рујем, стекао богатство и постао значајно име у вароши. Преко Мокрогорског карантина стизале су му повеће количине руја, који су слали трговци из Босне. Куповао је некретнине од муслиманских породица које су напуштале Ужице, али и од Срба. Од Мариоте, удовице сердара Мићића, купио је кућу и механу са плацевима на Вароши.
Постао је знаменит човек, познат у Србији. Као књижар био је претеча тога посла у Ужицу. Уз његово име увек је стајало “љубитељ книжарства и просвештенија”. Био је једини Ужичанин пренумерант на Вуков “Спски рејечник”, штампан у Бечу 1852. Помагао је ужичке тадашне културне и просветне установе. Милићевић је забележио у “Поменику” да је свакад помагао вредној сиротињи, као што су ђаци и жене ткаље, које на тај начин преживљавају.
Кад је Илија осетио да му се ближи крај, 15. марта 1869. године, саставио је тестамент којим је сву своју имовину: куће, механе, плацеве, грађевински материјал, робу, вересију, складиште ракије, оружје, покућство, накит, скупоцени џепни сат, претворио у новац и највећи део – око 6.000 дуката – наменио зидању ужичке школе од тврдог материјала. Знатно мањи део средстава определио је школама – требињској и цетињској, манастиру Дужи и својим сестрама. Тестамент је касније постао извршни, али немирна ратна времена учинила су да ужичка прва школа буде саграђена тек 1884. године.
Та установа увек је била угледна, у њој су прва знања стицали многи потом знаменити људи: филолог Љубомир Стојановић, председник краљевске владе Љубомир Каљевић, писац Милутин Ускоковић, прва новинарка „Политике” Марија Мага Магазиновић, оскаровац Стојан Стив Тешић, академик Љубомир Симовић, и други познати Ужичани. Данас је једна од најбројнијих школа у Златиборском округу која се, како кажу запослени у школи, труди да се не заборави име и дело утемељитеља Илије Наранџића.
Сада када су на локалној власти они који се труде да важно из ужичке прошлости не заборави и сачува, после деценија заборава на Илију Неранџића, време је да се школа означи као његова задужбина и подигне и конзервира његов споменик. На самом споменику уклесана је Адамова лобања са две укрштене кости, што означава духовног човека, члана неке од веома тада јаких масонских ложа. Улица која носи назив његовог имена налази се испод Пашиновца, позната је по томе да је то последња асфалтирана улица у центру Ужица. И што у њој живи Драган Филиповић ужички писац дизајнер, љубитељ природе и Тони Станковић, власник првих ужичких приватних новина.
