Ужичка „рода“, бабица Дара и њено унуче

374
Бабица Дара Грујичић са унуком Зорицом
Бабица Дара Грујичић са унуком Зорицом

У нашим животима пуно је других особа који заслужују да их се сетимо, јер су на себи својствен начин обележиле своје време, мада су незапажено и ненаметљиво проживеле свој животни век, радећи предано и са невероватном љубављу посао за који су се у младости определили. Али време пролази и заборав као јесење лишће прекрива време, па и оне најбоље из различитих генерација. А град нису само зграде већ људи који су га стварали и у њему живели. Да многе Ужичане, али и некадашње Ужице, заборав не би прекрио зато постоје Удружење Ужичанствено и његов истоимени портал.

Дару Грујичић, ужичку „роду“, су рођени после рата, као и генерације из педесетих и шездесетих па све до деведесетих година 20 века, из милоште звали мајка Дара. А Дара, сву је ужичку децу сматрала својом .Препознавала нас је на улици, благо милујући по коси, уз обавезну реченицу: „Боже, колико си ти порастао, да те не урекнем!”. Иако нас је било на хиљаде којима је помогла да дођемо на свет. Пуних 40 година, још од далеке 1937. године када је у Београду завршила бабичку школу, заједно са бабицом Зором и под назором др. Брачинке. Бринула се о породиљама не само у Ужицу, већ веома често и у околним селима, где је то било потребно. Са својом торбом и потребним иструментима, стизала је често и пешице, у свако доба године, и у далеке забити, да помогне како би што лакше на свет дошла још једна толико жељена беба.

У Ужице је дошла из Горњег Милановца, када се удала за Аранђела Грујичића из Алиног потока и са њим изродила шесторо деце: Брана Микоша, Васка, Оливеру, Павла и Влада. Највероватније од све њене деце Ужичанима је најпознатији Микош Грујичић, спортски новинар, који је имао 4 ћерке од којих једна носи име по бабици Дари…

Микош Грујичић са ћерком Зорицом на Тргу
Микош Грујичић са ћерком Зорицом на Тргу

Као да је желела да се и друге жене угледају на њу и утицала је на њих, јер је ретко која ужичка породиља имала мање од троје деце. Говорила је да су деца право благо, а оне које су се двоумиле, храбрила је речима: „Шта друго да радиш него да рађаш и подижеш децу“. Како жене тада нису биле запослене, углавном би је послушале. Јер, кад може Дара да роди и подиже толику децу, зашто то и оне не би могле. Тако су сва ужичка дворишта била пуна деце, једни другима до ува, где су они старији бринули о оним млађим.

Огромно искуство и љубав према послу давали су јој самопоуздање и храброст да сваки порођај успешно обави, без нежељених последица и накнадних интервеција. А у тим временима то није било лако. Мали број жена се порађао у болници, тако да је Дара више радила на терену него у болници. Није било могућности са инфузијама, трасфузијама и другим данас примењиваним интервенцијама. Није се знало за инкубатор, гинеколошка одељења нису имали неонатолога, није постојао ултразвук, а о резус фактору и осталим крвним аномалијама од којих зависи нормалан порођај мало се знало. Суочена са породиљом и тим новим животом који се рађа, одлуку је доносила често сама, јер није било времена за чекање и одгађање. Много пута то није било лако, јер је требало савладати и неке предрасуде и имати бабицу која ће прихватити то мало створење, истовремено водећи рачуна о породиљи.

Микошеве ћерке, сестре Грујичић удате Зорица Пашић, Цеца Младеновић, Дара Костић и Ана Грујичић
Микошеве ћерке, сестре Грујичић удате Зорица Пашић, Цеца Младеновић, Дара Костић и Ана Грујичић

Бабица Дара је са лакоћом умела да стекне поверење, ослободи породиљу страха и оконча зебњу која је трајала 9 месеци… Дворишта пуна деце, чак тамо преко реке на слабије насељеном Забучју уз стари Златиборки пут и доле уз јазове. И богатији и они сиромашнији су имали буљук деце. Имућни трговац Ђуро Тановић имао их је петоро, а путар Цетко са женом Зором изродио је осморо. Зарићи су имали 4 сина, Николићи четворо, Мијатовићи петоро, Радивојевићи петоро и тако редом.

Бабица Дара прва је чула плач већине нас, окупала нас, пљеснула по гузи и пожелела добродошлицу речима: „Купи лој, па се гој“, док нас је поповијала и давала срећним мајкама да нас виде и подоје често је певала песму „Све птичице из горе, спустиле се на море“.

Виши физотерапеут и планинар на висини Цеца Младеновић
Виши физотерапеут и планинар на висини Цеца Младеновић

Бринула о нама првих дана као да смо њена деца, подушавајући наше мајке како да лакше и брже одрастемо, како да преболимо дечије болести, како да се спремимо за живот и постанемо људи. Бринући о нама није имала времена за себе, зато би једна ужичка улица требала да се зове „Бабице Даре Грујичић“.

Дарин син Микош новинар, био је велики пријатељ мога оца Влајка, а ја сам пријатељ са његовом ћерком Светланом Цецом Младеновић, коју зовем Цецица, зато што је једно мило и слатко створење. Цеца је на неки начин наследила своју бабу Дару као ортопетски терапеут у ужичкој болници. Ускоро ће пуне 4 деценије како своје пацијенте, после тешких операција, учи као децу првим корацима. Цецица воли свој посао, још као дете је знала да шта ће бити у животу.

Слободно време викендом проводи у природи, обилазећи са својим пријатељима, члановима планинарског друштва „Рујно“, планине око Ужица, али и широм Србије. Једном приликом је рекла:

Цецица
Цецица

“Нема лепше награде него када пацијент устане, прошета, поздрави се са мном када пође кући или када га сретнем у граду, а он притрчи и пољуби ме као особу која га је подигла. То је моја награда у раду и ма колико био тежак тај посао, ја га волим. И после толико деценија рада, још увек уживам у њему. Последњих 5 година још орније радим, јер од када сам кренула на планинарење, осећам се растерећеније и много боље. И сада, сваком свом пацијенту препоручујем шетње, планинарење, јер је то посебно здраво за њих. Највише имам пацијената који лети у раним јутарњим сатима шетају по плажи. Имају остеопорозу, па им је препоручена шетња. Остеопороза и остеопенија је почела да се јавља у великом броју, из ког разлога не знам, можда због некретања и данашњег начина живота. Забрињавајуће је што и млађи људи оболевају. Шетње и вежбе су потребне свим пацијентима, како ортопедским, тако и онима, који се опорављају од шлога, да би се што пре вратили у нормалан живот. И не само пацијентима, свима бих препоручила шетње, али не она по граду или по кући. То није то. Потребна је шетња на ваздуху, у природи и то мало бржим темпом него што је разгледање излога по граду. Погодности планинарења, односно шетњи у природи су вишеструке.“

Бабица Дара је Ужичанима помагала да дођу на свет, а њено унуче Цецица нам помаже да, ако нам се деси нешто лоше у животу, понова проходамо. Она је право ужичко дете, духовита и увек расположена за дружење, воли шалу и често је прави на свој рачун. Као и њену бабу и њу воли и цени цело Ужице. Када је Цецица присутна увек је весело, чује се смех и осећа се та данас дефицитарна љубав међу људима.

Утисци о бабици Дари

Славица Станојчић: „Бабица Дара је мене донела на свет 1969-године, али и ратне 1992. године мог сина Петра. Хвала јој безгранично на помоћи, јер само њеним личним залагањем мој син је иако превремено рођена беба у 7. месецу, лако стигао на свет и прошао са набољом негом. Моје поштовање и дубок наклон за жену која се боље и спретније понела него тадашњи гинеколог.“

Соња Гавриловић: „Да, многи смо се родили, здрави и живи захваљујући њој.“

Милева Гороњић: „Захваљујући бабици Дари преживела сам порођај, спасила ми је живот, вечно захвална, о детаљима могу испричати увек…“
Милена Пановић: „И моја бабица је била Дара.“
Обрен Костић: „Цео дан певала, све птичице из горе, спустиле се на море…“
Љиљана Березљев: „Да, и мене“
Горан Матовић: „И мене“
Ана Миловановић Екс Маричић: „И мене…“