Како је тадашњи Велики парк изгледао, описано је у чланку у новинама Одјек, пре 100 година:
“Горњи део парка је у брду, доњи је у равници поред реке Ђетиње са лепим ливадама и рудинама. С леве стране поред реке је врбак, а у прибрежју с десне стране је засађено је неколико дрвета кајсија, бресака И младих ораха. У средини доњег дела парка засађен је цветњак са клупама око њега. Иста слика пружа се до краја доњег дела парка до источника Ружића. Кроз два камена ижљебљења олука јуре млазеви бистре и хладне планинске воде, која потом поточићем тече за купатило од дасака, мало ниже од чесме. Овај поточић иде даље до прибрежја, испод ораха, кајсија, бресака до улаза у парк где је од њега уређен мали рибњак. Преко пута Ружића источника је хладњак – вењак, покривен лиснатим грањем са дугачким столом и две клупе усађене у земљу. Ту се, уз чашу хладне воде са источника, служи ратлук, кафа и чашица клековаче. Одмах испод хладњака, доле на реци, налази се широка камена брана поред које су у врбаку везани чамци и чунови са веслима.
Изнад чесме се уздиже висока окомита стена. Поглед са ове стене на Ђетињу према брани,је вртоглав, јер се стена налази високо и засечена је као какав камени зид. Десно од те стене једна стаза води на Ђавољу стену. То је један повећи блок стена од црвеног као крв камена и земље.
Лево од оне стене више чесме улази се у густу и мрачну шуму, са узаним стазама и понеком простом клупом усђеном у земљу. То је као права џунгла од густога шипражја и испреплетаног грања са дивно комбинованим шаренилом разног биља, цвећа и печурака, као и са богатом фауном птичијег света: жуна, креја, детлића, штиглића, сјеница, црвенперки, царића, косова и других, који скакућу весело с гране на грану или прелећу испод грана, певајући и надпевавајући се у свим скалама: цвркућући, пућпурикајући и звиждукајући у разним трилерима, а над целим овим птичијим светом и хором је цар над свима птицама – певачицама вечито распевани славуј.”
