Овог месеца Ужичани су се жалили на предузеће “Центар”, делу за помоћ кућним саветима и грејање. Причало се да “Центар” угаљ за загревање станова купије на “кило”, као и на подизање политичких фабрика. Затим су се жалили што је смањен број певачица у Хотелу “Златибор”. “Од три певачице остала је само једна“. Боемско друштво које је терало шегу је објаснило: “Дотична ће моћи да задовољи ’културне’ потребе града, јер ради на електрични погон, са струјом “високог” напона. Љуља као наш ћира кад иде. Тако је најзад у нашем угоститељству успостављена “равнотежа”. Сад има више директора него певачица…“
У Дому ЈНА организован је брзопотезни турнир на 50 шаховских табли, између шахиста Ужица и гарнизона ЈНА. Одржан је у недељу 2. децембра, а речено је да се организује поводом празника Дана републике. Турнир је почео у 10 сати.
У Ужицу је одржана после Београда и Бихаћа трећа самостална изложба младога сликара Божидара Ковачевића. Новинар Петар Тешић (рецензент) је тада написао:
“Уметност сликара Божидара Ковачевића је јако наглашена, како у разноврсности мотива, тако и технике. Ковачевић је сликар јаког сензибилитета, чије боје иду од љубичасто плавих, па до црвених и сасвим жарких колорита. У одређивању контраста, као и у цртежу, он је прави мајстор. Заједнички је излагао у Вашингтону. На академији је награђен путем у Италију. За време шестомесешног боравка у Француској, о његовим сликама се својевремено најповољније изразио и Иван Мештровић ’Божидар Ковачевић је један од највећих сликарских талената које сам упознао’.“
Божо Ковачевић рођен у златиборском селу Доброселици. Први пут јавно се појавио 1952. год, илустрацијом његовог написа о Ћеле кули – као ученик шестог разреда гимназије.
Трговинску мрежу у Ужицу тада су сачињавали два предузећа за малопродају, три за велико и мало продају и два само за веле продају, укупно седам предузећа, а звали су се: “Папир”, “Градина”, “Теразије” “Град”, “Занатско набавна продајна задруга”, “Чигота”, “Повртар”. Осмо, које често нису рачунали, зато што се радило о пекари, ипак предузеће се бавило трговином и звало се исто као и данас “Сретен Гудурић” по пекерском раднику, партизанском јунаку.
Листа најбољих ужичких спортиста за протеклу 1962. годину је изгледала овако: 1. Драгош Вајевић – пливање, 2. Раде Максимовић – стрељаштво, 3. Власто Јокић – фудбал, 4. Душан Чарапић – атлетика, 5. Милан Јовичић – шах, 6. Бранислав Мићић – стрељаштво, 7. Љиљана Старчевић – кошарка 8. Божидар Нешковић – атлетика, 9. Вова Прохоров – шах, 10. Миодраг Новаковић – фудбал.
Кошаркаши “Севојна” су у Српској лиги освојили треће место. Створена је женска екипа, која на првенству уже Србије осваја друго место. Фубалери “Слободе” су освојили друго место у Српској лиги, иако је током године клуб напустило десетак играча. Шахисти су постигли запажене резултате. Ужичани су атлетику стављали на почасно место, док су Крсмановић, Чарапић, Нешковић, Крстонић, Богићевић, Илија Селаковић постизали резултате. Рукометаши, иако су годину раније били у врху, 1962. нису ништа урадили, такође и бициклисти Бициклистичког клуба “Ера”. Бокс је имао своју бројну публику и завидан приход, а након меча против “Фапа” бокс је замро у граду. Иако су се појавиле плахате да се оснива Обојкашки клуб то се није догодило.
Пред Окружним судом је одговарао Јован Станић, већ бивши службеник трговинског предузећа “Чигота” и “Комуналне банке”. Оптужница га је теретила за седам кривичних дела, међутим суд је утврдио постојање шест кривичних дела и суд му је изрекао заједничку казну, седам година строгог затвора и забрану од 5 година бављења делатношћу. Највише се као благајник бавио проневером, аљкаво је радио, крао канцелариски материјал. Када је прешао да ради у банку, наговорио је колегинице Радмилу Павловић и Милеву Николић да дигну потрошачке кредите, а њему да дају паре. Касније је постао руководилац бифеа Комуналне банке, где је проневерио 210 540 динара. Поред казне затвора и забране бављења занимањем, осуђен је да врати све проневерене и украдене паре.
Догодила се несрећа у улици Страхињића Бана, деца су се санкала, низ поледицу “летеле” су поткованице, родле и санке, чуо се дечији смех, а онда врисак и шкрипа кочница… Њих двојица, Велимир и Зоран, су се кретали великом брзином низ низбрдицу на санкама, Велимир напред, Зоран позади. На слободном простору возач је враћао камион уназад, у рикверц. Велимир је пролетео, а Зоран је остао под точковима, имао је само десет година. Полако је све живљи и живљи саобраћај у граду узимао свој данак…
Са брда Ограђенице у Мокрој Гори 13. децембра око 17 часова, одронила се стена тежине преко пет тона и ударила у кућу Симке Филиповић у којој су били Симка и њен син Миљко. Пуким случајем су остали живи. Обоје су смештени у ужичку болницу, она са веома тешким повредама а Миљко је задобио лакше повреде. Стена се после промене времена одвалила од брда и сурвала, у путу ударила у врата, срушила фуруну у соби, кревете, разрушила другу страну зида и зауставила се тек у њиви под кућом. У овом моменту Симка се налазила испред фуруне потпаљујући ватру, а Миљко у другом углу собе. Порушени делови куће су им нанели повреде
Овога месеца Ужичани су продавали: Здравко Милошевић из Шумадијске 3 скије са штаповима, доброг калитета, фуруну у коју се ложила пиљевина и шушка “која држи топлоту 12 сати”, орман за веш са три фијоке, кацу за купус од 60 кгр, столну грејалицу… Душкић из Хероја Јерковића 12 суву борову грађу… Тасић са Трга партизана бр. 26 фијат 600 модел 1960.
Шта се у Титовом Ужицу изградило и шта је се почето да гради током 1962. године? Основна школа “Нада Матић”, основна школа у Севојну, почета је изградња основне школе у Стапарима, настављена је изградња станова за учитеље у Крвавцима, Равнима, Карану, Дрежнику. Извршена је припрема за постављање високонапонске мреже, израђена је трафо станица у Стапарима. Изграђен је далековод за Потпећ, Злакусу и Дрежник. Уређивани су сеоски путеви, неке градске улице, приведени су крају радови на изградњи дечијих обданишта, на изградњи болнице рађено је толико, колико се имало пара, почела је изградња Феријалног дома “Младост” (Хотел Турист)…
У последњим данима децембра, пред новогодишње празнике, изгледало је као да се цело Ужице и околина и старо и младо сјатило на улице и пијацу у продавнице. Ништа није могло да се купи, а да се не чека макар 5 минута. Радње су за два, три дана остале без многих артикала, просто се грабило као да је бесплатно. Први пут су се у самопослугама појавило, свеже, смрзнуто грожђе и јагоде. Робна кућа “Прогрес” је остварила највећи приход, све је тражено али највише телевизори.
Ужичани су почели припреме за нову 1963. годину. Набављали су младе прасиће, добра домаћа вина и остала пића, шили одела и хаљине, куповали честитке и украсе за јелку.
До нове 1963. остало је још пет, шест сати сви су журили да се спреме за дочек. У кројачкој задрузи била је велика гужва, пуно младог света, али је било и старијих. Неко проба капут, неко прслук, неко нову хаљину. Нова година само што није стигла. Кројач Миодраг Мијо Величковић је ракао: “Нека нова 1963. еонесе више поштовања личности човека, нека људи буду пажљивији међу собом, нека нестане зависности, пакости и осталих ситних људских мана које ремете животни мир…”
У СУП-у је било тихо, шеф криминалистичког одељења Свето Јовановић је рекао: “Моја жеља је мало необична, док сви желе да имају посла у новој години, ја желим да га буде што мање.“
Група ученика гимназије је наравно пожелела да са успехом заврши школу.
Над градом се спуштао сумрак у Комуналној банци (данас новосадској), у холу за странке две службенице Милица и Здравка, пожелеле су да се укине двократно радно време. „Да нас странке боље разумеју и да најзад схвате шта је учешће на зајам, а шта камате на кредит“. Један од руководиоца банке, Слободан Ћировић (отац Александра Ћировића, власника “Табане”, председника изршног одбора крајем деведесетих и директора Г.П. “Златибор” почетком двехиљадите) тада је изјавио: “Како наш град из дана у дан постаје све више туристички центар, а самим тим и промет страних туриста се повећава, то нам је заједничка жеља да оснујемо службу за мењање страних валута”.
Стево Станичић, конобар у “Шумадији” (Труман), имао је пуне руке тањира. Кисео купус, пасуљ без меса, ћуфте, салате:
“Желео бих да се убрза изградња пруге Београд – Бар, па да човек може за неколико сати да стигне на море или рецимо за сат, два у Београд“.
Милутин Пашић, директор Гимназије, и Владан Жеравчић, директор Економске школе, су иако је већ било касно су били у својим канцеларијама. Први, занесен по ко зна који пут у “Друштвено самоуправљање” у “Просвети”, рекао је: “Нека наредна буде боља од предходне. Бољим радом и успехом остварићемо више задовољства и среће. Незадовољење постигнутим обезбезбеђује прогрес…“ Владан Жеравчић, нагнут на правилник о награђивању, рекао је да је Економска школа до недавно имала 37 одељења на територији целог среза. Од тог броја, свега 15 је у матичној школи. И поред напора запосленог особља у издвојеним одељењима, врло је тешко изводити наставу на висини. У новој години требало би удруженим снагама пронађемо решење овога проблема, јасно уз помоћ свих осталих друштвених фактора.
Доктор Живорад Ђорђевић је био у ординацаији. Испред је чекало мноштво пацијената, који су чекали да их прегледа. “Желим да у години која долази буде што мање позива за прву помоћ”.
Ужице је полако прелазило из дана у ноћ. Тог последњег дана 1962. године неонске светиљке су давале посебну живост граду. Ја сам добио од родитеља нове санке, које су биле украшене и под јелком у нашем малом станчићу адаптираном магацину за брашно некадашњег деде пекара. Нову 1963. дочекивали смо породично уз тв програм ТВ Београда. Отац је успео да купи ТВ, који је коштао много његових плата, али никада није био кући, јер је радио много послова везаних за спорт…
У улици више Трга зашкрипале кочнице једног белога “Фиће” из њега изаће Милисав Илић. Пожелео је да заврши школу за висококвалификоване возаче, а онда се присетио и додао да буде мање леда, поледица, мање усијених глава међу возачима који вратоломно јуре друмвима. Низ “Росуље” пролећу санке, поткованице, велике, бобови… Један од клинаца поцрвенелог носа, али лица развученог у осмех је пожелео да целе године буде снега…
Тако и ми у нашој хронологији стигосмо до краја 1962. године и сазнадосмо много тога, осетисмо атмосферу и људе од пре 60 година, када су се Ужичани више волели и поштовали.
