Jun 1962. godine (drugi deo)

10

Tog juna 1962. sećam se da mi je otac kupio novu najbolju italijansku biciklu “San Marko” i kad je lepo vreme me vodio na Trg da vozim i treniram poliom oštećene mišiće nogu. A dok sam ja vozio biciklu, Užičani su ispred Gradske kavane terali šegu:
– Znaš li za ono pravilo iz medicine koje glasi: “Bolje sprečiti nego lečiti”.
– Znam to pravilo, ali ne znam na šta bi sad trebalo da se odnosi?
– Odnosi se na asfaltirane ulice. Pogledaj! Evo ovde onde pojavljuju se čuperci turske kaldrme koja viri iz izlizanog asfalta. Valjalo bi to zaliti dok je “ćelavost” manja, a izdanci snošljiviji.

Vožnja bicikla na Trgu
Vožnja bicikla na Trgu

I tada, juna 1962. godine se raspravljalo o vremenu koje ne poštuje redosled godišnjih doba:
– “Koliko je samo čudnih vremenskih obrta bilo u poslednje vreme. Tako je, na primer u ovom mesecu bilo mesta u kojima su meterolozi zabeležili u jutarnjim časovima temperature čak i ispod nula stepeni, dok su u prepodnevnim časovima zabeležili plus osam stepeni. Sada je opet posle nekoliko hladnijih i kišovitih dana, nastalo toplo vreme. Kako kaže Boris Koljicki, odmah posle perioda svežeg vremena sa kišama i grmljavinama, doći će do naglog otopljavanja i početka prave letnje sezone sa jačim žegama i sunčanim danima. Ali, biće i veoma malo padavina”. Vesti 21. jun 1962. godine.

U Sevojnu je 18. juna ubijen Momčilo Lazarević, penzioner, star 49 godina. Ubistvo je izvršila njegova žena Stanka zbog netrpeljivosti koja je između njih trajala trideset godina. Momčilo je bio poznat kao neradnik, pijanica i godinama je maltretirao ženu i šest kćerki. Ovoga puta je Stanki bilo dosta svega. Kada je Momčilo pokušao da maltretira porodicu, Stanka je dokopala trešnjev stupac i sa volovskih kola ga udarila preko glave i na mestu usmrtila.

Istoga dana kada je Stanka ubila Momčila, u Užicu kod Sokolane oko 19 časova neki Dragoljub Parišić, mašinski tehničar inače vojnik na odsustvu, pokušao je da se ubije tako što je u momentu nailaska „Raketinog“ autobusa, koji je krenuo prema Čajetini, bacio se sa trotoara pod točkove. Zahvaljujući prisebnosti vozača Radivoja Petrovića, do nesreće nije došlo. Autobus je samoubicu samo odgurnuo, nanevši mu lakše povrede. Pre nego što se bacio pod autobus, istoga dana Parišić je pokušao da se ubije tako što je sekao vene na rukama. Iz oproštajnog pisma koje je nađeno, videlo se da je u pitanju nesrećna ljubav.

Mali park sa svojom betonskom ogradom i masovnim cevima
Mali park sa svojom betonskom ogradom i masovnim cevima

Osamnaestog juna grom je udario u kuću Draginje Jeremić u selu Tripkovi. 55-togodišnja Draginja je poginula, a detetu koje je bilo sa njom “ni dlaka nije falila”, dok je kuća bila skoro srušena…

U drugoj polovini juna nevažne stvari o kojim se pričalo, a koje su davale doprinos atmosferi u gradu, su bile: Frizerski salon “Neva” tražio berberina i dve frizerke. Milija Radović sa Lazovine je prodavao vršalicu “Geplaru”. A neki Lekija Marijanović iz Dobroselice se odricao sina i snaje Milomira i Leke i sestre Stanojle Kulašević, zato što su ga osam godina ranije izbacili iz kuće. Za predsednika opštinskog sindikalnog veća izabran je Petar Vitorović. U poslastičarnicama je najpopularnije piće bila boza, koja je poskupela duplo od istog perioda prošle godine. Jagnjetina je u Užicu koštala 900 dinara kilogram, a u Požegi 700.

Kako su tada neki delovi grada izgledali? Mali park je bio ograđen ogradom od betonskih stubova, koji su bili povezani debljim cevima. Na tim cevima danju su sedeli gimnazijalci za vreme odmora prema gimnaziji, a uveče su za vreme korzoa momci kibicovali devojke, ali sa ograde prema glavnoj ulici. U parku se nalazio vodoskok gde su obično roditelji zabavljali decu, tako što su na vodoskok stavljali ping-pong loptice. Preko dana su se kao i danas najviše okupljali penzioneri, tada je Parčić bio krcat penzionerima. Iako je imao veliki broj klupa, oni koji su došli kasnije nisu imali gde da sednu.

Mali park sa svojom betonskom ogradom i masovnim cevima
Mali park sa svojom betonskom ogradom i masovnim cevima

Škola Dušan Jerković – zgrada sveže umivena, ofarbana fasada, pred njom cvetnjak, zelenilo, bista Dušana Jerkovića. Besprekoran red i čistoća. Ali njeno naličje, tamo gde deca izlaze na odmore, krš i lom šut od skoro dograđnog dela. Deca se lome preko brda izlomljenog građevinskog materijala, poneko i ugane nogu.

Tu odmah, preko potoka, kraj škole, nalazio se most, pre ćuprija. Drvena. Brvna i grede. Patošnja joj otrula, zjape rupe, deca tuda dolaze i odlaze u školu. Za upropašćen most bila je kriva “Raketa”. Ona je tu imala perionicu automobila, baš na mestu gde je sada škola Radoje Ljubičić. Od stalnog kvašenja trulila je građa mosta, a Opština ga je od pedesete do tada obnavljala četiri puta.

Razred Osnovne škole „Dušan Jerković“
Razred Osnovne škole „Dušan Jerković“

Bila je subota tog 23 juna 1962. godine, došlo je do teže saobraćajne nesreće u kojoj je petoro zadobilo teže povrede. To se dogodilo na Dovarju, na uzbrdici, kraj muzeja. Sudarili su se kamioni marke TAM užičkog komunalnog preduzeća i Valjevske pivare. Taman kada je došla milicija da vrši uviđaj, a u blizini se skupilo mnoštvo radoznalih prolaznika, niz ulicu se pojavio kamion takođe marke TAM preduzeća “Staklohrom” iz Zemuna koji je vratolomnom brzinom silazio niz nizbrdicu Dovarja. Sa njega su spadali sanduci, a šofer je vikao “čuvaj” i neprekidno pritiskao sirenu. Kada je prišao blizu prvoga sudara, da ne bi izazvao katastrofu, rizukujući svoj život i živote dvojice radnika koji su bili sa njim u kabini, uradio je poslednje što je mogao da uradi, zahvaljujuć masi koja se u poslednjem trenutku razbežala jer je čula lomljavu stakla, tako da nije došlo do katastrofe. Pošto su mu otkazale kočnice, šofer kamiona da ne bi udario u masu sveta, je zakačio kamion preduzeća “Hidrotehnika” iz Perućca, koji se tu zaustavio, zatim udario u jedan stub, pa u jedan i drugi kamion, koji su se već bili sudarili, skrenuo volan na stranu i kamionom udario u zgradu Muzeja. Sem pomenutog šofera teže su povređeni i Rade Mihajlović, učenik iz Užica, Kočović Miodrag iz Mačkata, Milan Dulović, a lakše Gajo Roknić i Rasta Belkovski, radnici staklarskog preduzeća iz Zemuna. I materijalna šteta je bila poprilična – polomljeno je preko četiri tone stakla, a i kamion je bio potpuno uništen. O ovom događaju se mesecima pričalo u Užicu.

Ulupani kamion Tam
Ulupani kamion Tam

Pričalo se i o tome kako je nekoliko gromova udarilo u Kosjeriću u školu i to za vreme nastave, u nekoliko zgrada i stubova. Pričalo se i o suđenju Radavi Kurčubić, vlasnici vulkanizerske radnje “Vulkan” i radniku iste radnje Dragoslavu Kurčubiću. Bili su optuženi za prevaru, falsifikovanje, davanje mita, pomoću čega su oštetili 10 preduzeća za dva miliona dinara. Radava je dobila 6, a Dragoslav 7 godina zatvora i da vrate pare koje su ukrali.

F.K. Sloboda je pripremala podmladak, od 120 prijavljenih dečaka primljeno je 30. Presudno je bilo to da nemaju slabih ocena u školi. Čudna selekcija, fudbal ne traži naučne radnike već talente. Traženo je da omladina grada i komunalna ustanova urede igralište u Krčagovu, koje je bila ledina puna prašine.