Постоји једна стара књига коју је написао Алекса Стојаковић ужички физикус и дао је у штампу 1901. године, зове се “Народно здравље у округу ужичком”. У њој између осталог пише: “Варош Ужице лежи на левој обали Ђетиње, најлепше планинске реке у Србији, бистре као кристал и веома брзе, у коју се улива неколико брдских потока: Царински, Уремовачки, Коштички и Глуваћки, који су доста добро укопани, и спирајући варош урамљену између околних брда, чине је здравом и чистом”. Пореди је са Млавом у Рибарској клисури и Расном код Бруса.
Поменуте потоке памтимо и данас, после јаких киша када нанесу муљ на улице, јер цеви које су их укротиле не могу да приме сву воду. На жалост, укроћена је и планинска лепотица, некад бистра, чиста и богата рибом. Предњачио је клен, кркуша, вретенац, пловка, а у горњем току пастрмка поточара. Запамтио сам као дете да су стари ужички риболовци говорили да је скобаљ из Мораве долазио да се мрести у Међају. Од деведесетих Ђетиња је као неки канал који тече кроз Ужице, без својих природних обала, вирова, спрудова, брзака у коју се укључује градска канализација и отпадне воде из некадашњих индустриских погона… Слично су прошле и Миљацка, Власина, Нишава, Колубара обуздане озиданим коритима остале без душе и живота у својим токовима. Ужичка река је прошла понајбоље, у њој није уништен живот. Мала река лепотица се бори…
Изградњом бране у Врутцима ниво Ђетиње се контролише, тако и за време велких киша или у пролеће када се снег топи, њен ниво се дозвољено мења и ретко је претња за приобаље. Некада је, сећам се, дивља и необуздана плавила улице 1300 каплара, Вуколе Дабића, моју улицу Омладинску, Небојшину, а Великом парку и Ади могло се прићи само чамцима. Напуштајући Ужице разливала се равницом Крчагова, правећи аде према Врелима. Ту у дудовом засаду близу Видића кућа, дечаци из Ужица играли су фудбала, а после утакмице брали дудиње, затим онако брљави и умазани бућнули у зелене, бистре вирове Ђетиње. Враћајући се кући, обавезно су испод стене код моста за Аду и Врела ловили рибу “на руке”, а у шипражју са друге стране често налазили пачија и гушчија јаја.
Брана у Великом парку пружала је посебна уживања. Скокови са устава, игра у “четвртастом”, риболов испод устава, пливање у брани све од Железничке станице. У самој брани је било крупног клена а посебно у горњем делу испод кланице, где се бацао “цибок” и отпаци после клања стоке. У кориту ђетиње кроз град, било је пуно вирова у којима су се дечаци већ са првим данима маја купали и ловили рибу. Један се налазио испод некадашње Колнице, мало ниже од порушеног Касапчића моста,
Пролазећи поред кафане Ловац у Међају, увек би ми поглед скренуо ка плочи са натписом “Драгова воденица, подигнута 1936. године у којој се родио и народ помогао”. И тако се увек сетим некадашње воденице и надалеко чувеног воденичара Драга Петровића, познатог по надимку Драго Ћопо, на који се он није љутио. Био је мали растом, обријане главе, снажан како то може бити само човек који преко целог дана тегли тешке џакове са житом и изручује их у млинске наћве, одакле ситно зрневље “цури” међу млинске каменове. Тако се уз Драгово увек будно око, вредне руке и плећа мело брашно, фино и бело, некад као прах од злата жуто кукурузно. Кад није био у воденици, сигурно је обилазио и загледао јаз и уставе које су усмеравале водени “бич” преко три или четири бадња и шибао витла, која су окретали велико млинско камење.
А те две воденице, једна поред друге, познатије као Драгова и Зрњова воденица, које и данас зовемо тако, иако им је промењена намена. За време мога детињства воденице су још радиле, а Драгова нам је због купања лети на јазу била омиљена… Кад дође јесен кад смо по мраку пролазили поред воденице због прича да их увече посећују вампири. Али кад угледамо светло у његовој собици или њега како се гега послујући нешто око воденице, страха више нема.
Е та воденица као да је била жива, као да нас је посматрала кроз врбово лишће и грање, као да је желела да се са нама укључи у игру. Заклањала нас је од кише и крила од родитељске грдње у сенци својих камених лукова. Кад смо мало поодрасли, радо нам се показивала са пуним месецом у набујалим недрима своих бистрих и плитких јазова, будећи нам неку тајанствену лепоту и чежњу. Е та воденица, била је посебна и зими кад је окују леденице и мраз издашно слика мозаике и необичне слике у отвору за воденичко витло као у некаквом иконостасу док се, као из кандила дим, са витала у покрету диже водена пара и једне слике потиру, а друге стварају. А воденичар Драго нас је подсећао на Деда Мраза који је одложио своју новогодишњу бунду и преобукао се у вредног чаробњака.
Нажалост све је пролазно, пада у заборав све што је било лепо и тужно. Прошли су лепи тренутци детињства проведеноих крај Драгове воденице. Ипак остале су воденичарске грађевине и кућа у којој је Драго живео и спомен плоча на којој пише: “Дом Драга и Јованке Петровић, подигнута знојем и трудом 1940. Који син Никола завешта цркви ужичкој”.
Узводно, “код пања”, Стојин вир, где се уливао Коштички поток стварајући велики пешчани спруд, где је било предивно за сунчање и уживање у играма на пески. На месту данашње плаже Ђетиња се рачвала, па је један крак одлазио у јазове за покретање Драгове и Зрњове воденице, а други је текао поред Фикаревог зида. Између Јазова, а у Аћимовића имању, била су два јавна купатила и мали рибњак. Ту се за госте спремала свежа риба, а у хладовини винове лозе, уз преферанс и хладну шљивовицу и мезе, сачекивале пријатне летње вешери.
Са друге стране код Фикара, један долап је избацивао воду и заливао башту, у којој је газда Фикар гајио најразноврсније поврће, за које многи Ужичани пре њега нису ни чули а камоли пробали.
На простору између реке и Јазова Немци су 1943. Изградили лепу дрвену кућу у алпском стилу, где су проводили лето уживајући у чарима Ђетиње. Дуго се ту налазила а због изградње плаже пренета је на друго место, где је убрзо изгорела у, како се причало, подметнутом пожару.
Одмах испод Старог града и Јаза била је Бањица, названа по топлој води. За разлику од оне у јазу која је због протицања тунелом кроз брдо била знатно хладнија. Идући уз реку после неколико брзака и вирова стизало се на горњи јаз и малу брану, па мирним током кроз Турицу, све до Велике бране. Ту је дубина била преко 15 метара. Ту су они старији и одважнији пред млађима показивали своју храброст. Ту је био рај за риболовце, за праве риболовачке трофеје ужичких риболоваца од којих су најпознатији били Владе Њуња, Мико Алас, Мишо Пљеско, Томац, Киро, Слобо Аћимовић, Илија Рапавац, Перо Прђуљ, Андрија Џаки, Граде Манговац, Мире Шена, Ацо Јаре, Ацо Јокић, Радош Станковић, Феђа, Мишо и Слобо Зец., Жарко Лазић, Владе Шљиго и многи други, како они из старије гаде тако и млађе генерације. Касније су језера Кокин брод, Перућац, Међувршје, Врутци преузели примат, па је Велика брана отишла у други план.
Кад се прође велика брана долазило се до Пескаре, где је Ђетиња наносила велике количине песка, а рабаџије га колима и волујским запррегама после мукотрпног вађења и просејавања довозиле у Ужице и на друга градилишта.
Идући пругом, после неколико километара и шест тунела, онај „криви“ и „црвени“, стизало се на Рајске отоке. Драган Шмакић који им је дао име изабрао је право име за овај део тока Ђетиње, јер се она ту, после неколико брзака, одмарала у два-три пространа и дубока вира вир. Лепота природе, дубока и бистра вода, обиље крупне рибе, мамили, па је највећи део лета ужички млад свет проводио ту, на Рајским отоцима, остајући од од јутра до мрака, а често се враћала изранављених ногу јер је требало по мраку проћи толике тунеле, „набадајући“ прагове и газећи по шодеру.
Ђетиња је у горњем току сачувала лепоту, иако је траса пруге Београд – Бар нарушила много тога. Али, због тешке приступашности овај део реке је остао сачуван.
Траса којом је ишао „Ћира“ је сачувана, преуређена у шеталиште, омогућила је и особама са посебним потребама да види уву посебну лепоту предивних и некад заборављених предела. Старијим Ужичанима поново оживела успомене на некадашње лепо детињство, дечаштво и младост какве је некада имала већина Ужичана.
А Ђетиња некадашња река лепотица поново после неколико година утољује жеђ Ужичана и чека да јој врате њену чистоћу и бистрину изградњом фабрике за отпадне воде, „да тече све до ушћа тог, та река, без повратка свог“.
