“Лете штуке лете авиони” над Ужичком републиком

375
Штуке у нападу (фото Wikipedia)
Штуке у нападу (фото Wikipedia)

Немачки авиони су били права напаст за ослобођену територију “Ужичке републике”. Најпре су то били авиони Јункерс 87, злогласне “штуке”. Биле су препознатљиве по звуку, баш оном истом као у старим партизанским филмовима, кад видите штуку, обично умонтиран документарни снимак, како се обрушава на наше претке уз то језиво завијање. И кад помислимо да су то филмски звучни ефекти, ипак треба да знамо да су штуке стварно тако звучале. До 1942. то су били авиони којих су се и војници и цивили највише бојали у Ужицу, као и у нападнутим земљама Европе. Први модели Јункерса 87 су имале сирене за ваздушну опасност уграђену у леви стуб са точком трупа са погонском елисом. Кад крене штука да бомбардује, пилот би укључио сирену која је страшила, паралисала и деморалисала. Сирене су назване “Трубе Јерихона”, по библиској причи у којој су те трубе срушиле зидине града. Штуке су доносиле само смрт и пустош. Немци, поприлично сигурни да партизани немају са чиме да им се супроставе, слали су штуке над ослобођеном трериторијом, посебно на стамбена насеља. Али што се тиче Ужица у време Ужичке републике, преварили су се. Центар Ужица никада нису успели да бомбардују.

Јункерс 87 у музеју RAF-а (фото Wikipedia)
Јункерс 87 у музеју RAF-а (фото Wikipedia)

Ужичани су добро запамтило ове “ваздушне убице”. Истога дана када су се Немачки војници повукли из Ужица и град предали Пећанчевим четницима Ђукића и Јаворца, послали су на Ужице шест “штука”. Оне су изручиле бомбе уз језиво завијање на стовариште муниције у Крчагову. Када су Партизани ушли у Ужице, да би се колко-толко осигурали од напада из ваздуха, организовали су противавионску одбрану за чијег команданта је био постављен резерни официр Михајло Томић, који је на почетку и сам био стрелац на једном противавионском митраљезу. На неколико околних брда на Доварју, Шанчевима тј Вујићевини и на Пори постављени су противавионски митраљези. У граду је био један на Хотелу “Палас”, где је била штампарија “Борбе”. Касније, кад је пресељена у зграду до Хотела “Златибор”, постављен је на други ужички хотел на посебно направљеном високом постољу. Штуке су дочекиване рафалима, што их је приморало да лете високо, тако да ниједном нису успеле да бомбардују Ужице. Само су се чуле “јерихонске сирене”.

Први дан над слободним Ужицем су долетеле две штуке. Кад се чуо знак за узбуну, само део народа се повукао на периферију. Ужичани, пркосни по природи, нису узимали за озбиљно, само су им подигле борбени занос. Али су ваздушне узбуне биле свакодневница слободног Ужица, брујали су и завијали авиони изнад града, а када би почели да штекћу противавионски митраљези, брзо би се изгубили са неба.

Те 1941, 19. априла, над Крчаговом се појавило 8 штука које су кружиле и уз неколико узастопних налета бомбардовале фабрику оружја, која је још била у Пошингеровој згради. У извештају немачког војног заповедника у Србији каже се да је рањен један пилот, да је постигнуто 8 пуних погодака и да су “авиони тучени непријатељском противавионском артиљеријом калибра 2 центриметра”. Штета је била поприлична, партизани су исте ноћи преселили фабрику у трезоре у брду.