Поново је почео да ради биоскоп “Златибор“, када су порушене омање куће око биоскопске зграде. У њему су се приказивали филмови ”: “Необична бајка”, “Кармен из Гранаде”, “Кинг Конг”, “Пуцњава у Доџ Ситију”, “Плави анђео”, “На нишану” а кинотека је гостовала са филмомвима “Убица станује у броју 21” и “Акробата”, у коме је главну улогу играо тада веома популарни француски комичар Фернадел. На нас клинце са „Липе“ највећи утисак је оставио „Кинг Конг“, та вечита прича о џиновском мајмуну.
У Дому Армије су играли: “Залутали аутобус”, “Хало, прогрешан број”, “Вечита жеђ”, “Бекство у ланцима”, “Трка за сунцем”, “Усамљени човек”, “Непослато писмо”, “Девојка без адресе”, “Насрадинове сплетке”…
У позоришту је одржана премијера “Погледај дом свој анђеле”, Редитељ је био Милан Богосављевић који је представио ову биографију писца Томаса Вулфа уз помоћ глумаца Наташе Нешовић, Велимира Кековића, Вукашина Јоксимовића, Милорада Мандића, Силва Повшић и много њих у споредним улогама.
У пуној сали Дома ЈНА одржано је вече Иве Андрића, на којој су говорили изабране текстове глумци из југословенског драмског позоришта: Мира Ступица, Раша Плаовић, Бранко Плеша… Нешто касније ће Мира Ступица ће снимити тв серију „ТВ буквар“ и остварити југословенску популарност улогом Кике Бибић.
Ваљаоница бакра је објавила да ће у току 1962. и 1963. године подићи 152 стана. Ваљаоница је својим радницима давала кредите за индивидуалну градњу тако да је 80% стамбених проблема у Ваљаоници било решено.
У Заглавку су почели договори о електрификацији села. Тада је ово село имало 320 кућа, а већ раније су се договорили око скупљања новца. Заглавчани су се надали да ће до нове 1963. петролејке заменити сијалице. И док су се спремали да у Заглавку уведу струју, радио клуб “Ацо Вучковић” је добио помоћ од 100.000 динара и спасао се од тога да његов рад замре, а за председника су изабрали Веља Марковића. Тада је клуб имао 30 чланова, којима су омогућена два мерна иструмента каоји су им помогли да квалитетније раде. Тада, у последњих 12 месеци остварали су преко 3000 веза, али се клуб и даље борио са великим материјалним тршковима и недостатком простора, што ће их пратити и у деценијама које долазе. Тада су радили у једној не баш удобној просторији у “Соколани”, за коју су плаћали повелику цену.
Најстарији становник ужичког округа тада је био Вукола Дуњић, 102 године стар, рођен 1860. године у селу Радијевићи крај Нове Вароши. У Нову Варош се доселио 1925. године. У школу није ишао, отац га је обучавао да буде киријџија. Четрдесет година се бавио овим послом заједно са малим коњићима, самарима, лучом, катраном… Тада је причао о девојкама које су се звале Милица, Емина, Николија, Кадира, да је од свих је највише волео Николију која је била ћерка ондашњег кмета Петронија, да је имала ниску дуката, пуно ћилима, саџада, да ју је отац дао за другога, богатијег али не лепшег. Да је лудовао после Николијине удаје све док није родила децу, када је схватио да је све изгубљено. У свом живоу је преживео пет ратова, никада се није возио ни у возу, нити у неком моторном возилу до тада. Лекар га је прегледао само једанпут у 95. години, када је имао мало запаљење плућа. Почео је да пуши у 10 години. Највише је волео да једе качамак са сирћетом и белим луком…
Отворена је продавница “Спорт” на Тргу у Кули (касније је ту отворен кафе “Миленијум”). Ужичани више нису морали да иду за Београд да купују спорску опрему и прибор. Била је снадбевена са реквизитима за ногомет, тенис, риболв, лов, смучање и друге спортове, продавала је фотоапарате и фотоматеријал, а пошто је Ужице било тада туристички град, продавала је и разну опрему за туристе, планинаре, извиднике. Продавница Спорт је радила нон стоп да би купци из региона могли да купе опрему.
Свечно је прослављен 8. март, а ужичко друштво жена “Савремени дом” је у Дому армије одржало другарско вече. Приход од ове вечери је био намењен болесној деци. У програму су учествовали ученици Учитељске школе и оркестар дома. Сличне свечаности су одржане регионално. Сутрадан су чланице друшава посетиле децу и жене у болницама и однели им поморанџе, лимун, чоколаде…
Ужичани су сакупили 3 милиона и 800 хиљада динара и послали пострадалима од замљотреса у Макарској. Највише су дали радници Ваљаонице, они су се одрекли једнодневне зараде.
Награђено је 37 ученика средњих и основних школа за писмене и ликовне радове. Међу њима су били и ученици Гимназије, сада познати писац Милован Витезовић и данас виђени ужички сликар Никола Клисић Клиса. Награде су биле у вредности 100.000 динара, које су примили у Друштвеном дому…
Што се тиче црне хронике, овога марта је то овако изгледало. Осуђени су радници “Првог партизана”: магационер Марко Кнежевић на четири године строгог затвора, шофер на девет месеци, Милан Стефановић на једну годину, а Добривоје Радичевић је прошао са новчаном казном од 20.000. Главни лопов је био Кнежевић, а остали су му помагали. Њихов лоповлук је откривен приликом прегледа камиона на коме је био повећи сандук са алатом који су спремили за град и продају.
Окружно јавно тужилаштво у Ужицу подигло је оптужницу против Радише Млађеновића и Станислава Словића који су убили Милашина Остојића.
Тог дана су заједно сва тројица пили и јели и певали, а после у дрштву познаника кренули кући. Успуд су се препирали, повод је било што се Радиша мешао у породични живот Милашина. Када су били на Теразијама изнад града већ близу својих кућа, међусобно су се шамарали и ухватили у коштац, присутни су их развадили. Милашин је отишао у кућу, а Десимир му је претио “Мој си за 24 сата”. Станимир је код своје куће испод сламарице извукао скраћену ловачку пушку и убацио један метак. Радиша је узео повећи нож, а онда су кренули напоље. Присутни који су били ту покушали су да их задрже, али им није успело… Сачекали су Милашина, а Станислав је после упућених речи: “Јеси ли ти Милашине” ударио са цеви кратежа у главу а када се овај повио, опалио метак и на месту га убио.
У ноћи између 17. и 18. марта је дошло до пожара у Крчагову у предузећу ”Отпад”, у магацину где се налазила упакована стара крпа припремљена за транспорт. Отпад се иначе налазио испред моста у Ади уз Ђетињу и стару ћирину електричну пругу. До отпада је могло да се дође пругом из правца железничке станице (данас је ту ресторан Ћира). Када је негде око пола ноћи чувар приметио пожар, ватра је већ ухватила кров магацина који је до темеља изгорео. Касније је утврђено да је штета била шест милиона динара, да су ватрогасна служба рада и ватрогасне службе по предузећима показале неспремност и равнодушност, опрема им је била неисправна, једино је пумпа била исправна у Ваљаоници, али је требало три сата да се монтира. Ипак, највећу грешку је направила управа предузећа која је дозволила да се ложи ватра поред магацина у коме су лако запаљиви материјали…
Мало даље уз пругу, близу фабрике коже у Врелима, нађен је у бесвесном стању Јожеф Дескаш, радник. На глави је имао теже повреде. На путу за болницу је издахнуо. Милиција је водила истрагу.
Овога марта, 1962. било је веома честих смучарских такмичења. Средњошколка Живана Ружић из Чајетине и ученица основне школе Петрија Неговановић освојиле су прва места на скијашком такмичењу на Копаонику.
Слобода је на стадиону 24. септембар победила Слогу са 2:1. У “Вестима” је писало да је то била утакмица пропуштених шанси, пред 3000 гледалаца. У Слободи су тада играли: Ковачевић, Арсић, П. Јокић, В. Јокић, Коковић, Станић, Словић, Гардић, П. Милосављевић, Шибалић и Муратовић.
