Овог новембра у селу Карану је уведена струја. Прво што је примећено је да омладина све мање присуствује прелима каква су била пре доласка струје. Најчешће су се окупљали око грамофона на коме се најчешће слушала народна музика, али и понека забавна песма. Веома брзо је у Лужничкој долини купљено преко 70 радио апарата, а и на трошном крову старе школе појавила се ТВ антена. Увече су се комшије дозивале да иду на телевизију као што су се некад дозивале на чашицу ракије и мезе. Ишло се дотле да преко школског разгласа обавештавали ученике о ТВ програму, а они остале чланове породице. Увече, учионица у којој је смештен телевизор, била је препуна мештана, а после на путу до својих кућа је коментарисан програм. Пре струје село је тонуло у сан са првим сутоном, а будило се са зором. Петролејке су се са штедљивом светлошћу пробијале кроз прозор. У селу је било неколико транзистора.
Трговинско предузеће “Градина” је прославило 15 година постојања 16. и 17. новембра. Присуствовали су сви ужички политичари. Говорио је председник радничког савета Милутин Кнежевић о времену које је протекло… предати су поклони предузећа, сатови Емилији Ђенић, Милошу Зјајићу, Ђоку Кустурићу, Десимиру Крсмановићу, Емилији Лучић, Милошу Марковићу, Станки Секулић и Милутину Томићу, члановима колектива који раде у “Градини“ више од 10 година.
Због лоше инсталације на машини за сушење рубља у ужичкој болници избио је пожар. Изгореле су велике количине веша и поменута машина. До оделења вешернице налазила се гаража, столарска радионица, од чамових дасака, централни магацин за намирнице, кухиња, око 120 тона угља и машине за прање и пеглање веша. Што се пожар није проширио и на ова оделења, најзаслужнији су били ватрогасци службе болнице и болничко особље које је се тада затекло…
Петнаест просветних радника из ужичког краја је добило звање педагошког саветника: Ратко Бјелица директор Просветно-педагошког среза ТУ Василије Вајовић, професор у Гимназији, Богољуб Васиљевић проф. у Техн. школи. Драгица Јевтовић учитељица, управник дома “Жељо Ђурић”, Драгослав Јовановић учитељ из Бајине Баште, Бранко Ковачевић учитељ, начелник одељења за друштвене службе општине ТУ, Јелица Ковачевић, професор директор Гимназије у Препољу, Живота Марковић наставник из Ужица, Љубиша Марић учитељ, управитељ основне школе у Косјерићу, Бранислав Милојевић учитељ, управитељ основне школе у Ариљу, Ђорђе Николић управник библиотеке у Ужицу, Винка Радовић учитељ у Основној школи “Душан Јерковић” у Титовом Ужицу, Михајло Ристовић учитељ у Пожеги, Миломир Смиљанић учитељ и просветни саветник Просветно-педагошког завода у Ужицу и Вељко Стаматовић учитељ у Чајетини.
Вељко Стаматовић ће постати успешни председник општине Чајетина. У време када на Златибору скоро ништа није било изграђено, био је изабран за председника општине. Вељко је знао да је туризам будућност Златибора и заложио се за изградњу првих послератних вила и одмаралишта. Мали Милан је посматрао шта ради ујак и чврсто је решио да крене његовим путем. Тако као што је био Вељко Стаматовић човек који је уздигао Златибор у двадестом веку, Милан Стаматовић је проверен човек за његово уздизање у технолошком 21. веку до неслућених туристичких висина…
У Ужицу је прослављен Дан републике 29. новембар, слично као и претходних година, свечаним академијама, отварањем споменика и спомен плочама заслужнима и погинулим у НОБ-у. Пионири су ишли по радним организацијама и установама и уз пригодан програм честитали им празник. Вршене су смотре преживелих бораца у кругу Ложионице и полагани су “многобројни” венци.
На Златибору 30. новембра је откривен споменик партизанима које су стрељали Немци 1941. године на Партизанским Водама. Споменик је подигнут у облику обелиска и дан данас доминира Партизанским Водама и целим Златибором. Рађен је по пројекту архитекте Јованке Јефтовић, док је рељеф у камену на стихове Васка Попе урадила вајарка Ана Бешлић. Неколико деценија касније је до споменика урађена такозвана “Стаза здравља”, пешачка стаза која води од завода “Чигота” до споменика, а стаза је и комплетно осветљена и предвиђена за ноћне шетње.
Што се тиче “црне хронике” како би данас рекли, овај месец новембар те далеке 1961. је у ужичком кају био итекако криминалан:
Управник земљорадничке задруге у Љутицама Драгомир Ћосић проневерио је задружне паре – 470.000 динара и купио “фићу”, тачније Фијат 600, члановима управног одбора је говорио да кола купује за задругу. Када је покренут кривични поступак, Ћосић је вратио новац задрузи, а за противзакониту послугу суд га је осудио на 6 месеци затвора.
Видоје Веланац, 25 годишњи земљорадник, отац двоје деце, силовао је четрнаестогодишњу девојчицу. Правдао се да је то била освета зато што је девочица чувајући овце чинила штету на његовом имању. Окружни суд га је осудио на седам година строгог затвора.
Радун Јокић из Сињевца стар 65. година обесио се у једној од својих помоћних зграда брвнара. Разлог није установљен. Јокић је био поприлично имућан домаћин и у ничему није оскудевао. Једино је био склон пићу, па је утврђено да је пред самоубиство попио већу количину ракије.
Драгослав Марковић поштоноша из Дивљаке радећи се и “стручно оспособљавао”. Научио је да се потписује као прималац упутница и тако присвојио 55.000 динара. Када је осетио да ће бити откривен нестао је. Ухваћен је у Крњачи. За ово кривично дело осуђен је на 10 месеци затвора.
