„Доња чаршија“ или „Доња варош“ је стари назив за данашњи западни део најужег подручја Ужица са обе стране главне улице, од Мегдана и Трга партизана до Алексића моста. У време Турака овај део Ужица се звао „Асаги чаршија“, а у 18. веку „Доња варош“, за разлику од Горње Вароши, односно чаршије, српско–турског, тј. Исламског дела града. Доња варош је била центар јавног живота и језгро турског дела вароши. У њој је било централно турско чаршијско гробље. Ту је седамдесетих година 19. века изграђена Житна пијаца, постављена по Генералном урбанистичком плану као „Пијаца Милоша Обреновића“. Ту се највише продавало жито, па Ужичани тог времена овај званични назив нису прихватили, тако је овај ужички топоним остао „Житна пијаца“. Поплочана са ситном калдрмом на благо најнутом терену, била је четвороугаоног облика, уоквирена породичним кућама, дућанима, кафанама. Пијацу је делила улица која је водила ка Артиљеријској касарни, коју су Ужичани звали „Војни круг“ или само „Круг“.
У времену између два светска рата, пијаца је радила само суботом. За Суботњи пазар припемали су се грађани, ужички трговци, занатлије као и сељаци из околине. На Житној пијаци током Другог светског рата смењују се разне власти, домаћа, народно ослободилачка, када пијаца постаје „Трг ослобођења“, окупаторска, разне војске и призори. Испраћаји бораца живих и изгинулих, смотре јединица, парада у част црвеног октобра са трибином и заставом на крову катраџинице. Неки Ужичани, савременици тог малог Црвеног трга из 1941, могли су наслутити да ће њихова пијаца постати „Трг партизана“.
А када је Трг донео тај нови урбани део у Ужицу, који као да је се спутио са неба у ту малу патријахалну чаршију, Ужичани тај део више нису рачунали да припада „Доњој вароши“, сада је то био део од раскрснице иза Робне куће Прогрес, па до краја дела града Курлагиног раскршћа тј. Алексића Моста. Убрзани напредак Титовог Ужица прекривао је прошлост града до 1941. заборавом, који је потрајао неколико деценија.
Доња чаршија је била поприште Курлагине буне 1832. Ту је била и данас је Курлагина кафана, а неко време уместо кафане су биле просторије Демократске странке. На подручју овог дела Ужица била је једина ужичка палата, управна зграда Ткачке радионице, био је први ужички тон биоскоп „Луксор“, Фото студијо „Вукосава“ ужичког хроничара са фотоапаратом Илије Лазића. Једна од најбољих ужичких посластичарница „Зора“, легендарна кафана „Бреза“ и „Ера“, која постоји и данас, ту је било прво ужичко позориште и данас је ту Прва ужичка основна школа, и много тога још што генерације Ужичана памте као део некадашње атмосфере прошлости Ужица. Ту су живели и живе многи познати Ужичани.
У овом делу Ужица је била и Дрварска пијаца. Од краја 19. века до шездесетих година налазила се испред Прве основне школе. У јесен сваког пазарног дана тј. суботом, овај простор би био закрчен колима, оним брдским коњићима који су присутни у овом крају још од римског времена и магарићима натовареним буковим, церовим или грабовим дрветом. Ту се данас налази сквер, једна од важних ужичких раскрсница. На Доњој чаршији сачувано је неколико градских кућа са краја 19. и почетка 20. века.
Старе фотографије обоји фотограф удружења Ужичанствено, Зоран Домановић.
