Милош Марковић је проглашен на основу сећања за оснивача спорског друштва “Слобода” 1925. године. Уствари, он је био оснивач спорског друштва “Раднички”, марта 1920. године. Није тачно ни да је то било у кафани Неђа Милинковића, у кући трговца Симовића, јер је та кућа изграђена 1929. године У кафани коју је држао Милинковић у приземној старој кући 1925, код Касапчића моста, пре него је трговац изградио кућу, је само промењено име друштва у Радничко спорско друштво “Слобода”.
Сад, пошто смо открили те грешчице, да вам испричам причу о Милошу револуционару. Родио се 26. децембра 1901. године у Ужицу. Милошев отац Спасоје Марковић, опанчар, био је члан Социјалдемократске партије Србије од 1905. и комунистички одборник 1920. године у ужичкој комунистичкој Општини, којом је руководио Петар Ћеловић. Син Милош ће завршити два разреда гимназије уочи Првог светског рата, а пред крај рата 1918. придружио се герилцима који су прогонили аустриске трупе у одступању.
Године 1920. током марта, Милош је предложио да се оснује раднички фудбалски клуб на састанку сидикално организованих радника, тј независних синдиката, како би могао успешније политички да ради са масама. Он је краће време играо фудбал у “Радничком” и првог септембра 1920. отишао у Ниш, где се запослио у нишкој Ложионици и усавршио браварски занат. Са 19 година је постао члан КПЈ и ту у Нишу постао секретар. Био је члан Секретаријата независне радничке партије Југославије у Нишу 1923, а следеће године Обласног партијског руковоства у Нишу 1923. године.
Вратио се у Ужице и неколико месеци радио у Ложионици. Основао је синдикалну и илегалну организацију КПЈ, обновио је Радничко културно-уметничко друштво “Абрашевић”. Касније је основао и фудбалски клуб “Пролетер” у Нишу. Спроводећи реорганизацију у Партији, Политбиро ЦК КПЈ поставио га је 1927. за секретара Окружног комитета партије за Београд и секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Именован је 1928. За члана новог Бироа ЦК, који је требао да преузме Партију у случају хапшења тадашњих чланова Политбироа. Похађао је 1929. Међународну лењинску школу у Москви под псеудонимом Иван Ивановић Ужов. Потом је у лето 1931. био у ЦК КПЈ у Бечу члан привременог руководства ЦК КПЈ. Руководио је и редакцијом партијског органа “Пролетер” од 1932, а 1933. одређен је за представника ЦК КПЈ у Коминтерни у Москви.
После само месец дана, умро је од туберкулозе у 32. години живота. Његова биста је после рата постављена у парчићу поред Дома железничара и некадашње Ложионице у Беглуку.
