Гајде и тамбура су биле реткост у ужичком крају другом половином деветнаестог века. Приликом свадби, гајдаши, тада звани гадљари, позивани су из Драгачева. Што се тиче тамбуре, “у њу су ударали, тек дечаци, у прво време кад се замомче”. На дромбуље су најчешће свирале девојке, када су полазиле на рад или празником – сабором. Тек у току треће деценије двадесетог века почели су се у Ужицу и по околним селима виђати “нови” музички иструменти: хармоника, флаута, окарина, виолина, а у подручју Маљена, у Добрињу и у околним селима млађи људи су ораганизовано почели свирати прво зурле, а затим и плех – музику, били су то претече данашњих популарних трубача.
“Када хоћемо да се провеселимо, морамо поручити свираче из Ваљева… Иначе се игра или уз свирајку, или уз песму коју певају сами играчи… У фолклору ужичког краја одиста се осећају трагови игре уз песму, од чега се вероватно створио велики број поскочица, бројаница, пошалица о играчима, игрању и онима што стоје око кола”. Записао је Милан Милићевић.
Музика је најчешће свирала на скуповима званим “сабор”, тада рујанског, данас златиборскога краја. То су доласци народа у цркве ради молитве, састанци пријатеља, приказивање младих стасалих за удају и женидбу, играње у колу. Сабори су били о Илиндану, Великој госпојини, Богојављењу, Цвјетима, за време Црквене славе. На саборима се окупљало много света. Ови сабори никакве везе немају са “сталечким саборима” из средњевековне српске државе, нити су траг и остатак тих сабора. Ти стари сабори су били државни на којима су се скупљала феудална господа или “синдолини” на којима су се скупљали епископи и архијепископи или “манастирски” на којима се улазило у манастирско браство. Сабори који се одржавају у време црквених празника на које се народ скупља пред црквама, носе са собом траг од “панђура” и “тргова”, који су у средњем веку поред манастира одржавани и на којима се, сем трговине, играло и певало. Ови сабори су међу сеоском омладином били веома популарни… На њих је ишла цела породица. Код куће су остајала само мала деца и они који су били најпотребнији за надгледање стоке и чување куће, обављање неодложних послова.
На сабор се носило све најбоље и јело и пиће. Око цркве су имућне породице имале свој чардак. На на чардаку се ручавало, а старији су, док су се млади забављала у колу, у чардаку примали пријатеље, договарали о удаји и женидби “младих који се гледају”. Због тога су сабори били најважнији за будућност младих. У ужичком крају се са погрдом гледао сељак који се у раној младости није оженио, ако је напунио 25 или зашао у тридесте године неожењен, он није смео да се појави ни на слави, ни на свадби. У колу су га девојке избегавале, уредни људи се нису са њим дружили, за цело село није био “ни момак ни човек”, чак су га именом ретко звали. Он је имао погрдно име “јурук”. То је име дошло неожењеним момцима од сећања на турске војнике јураке, који су служили у турском гарнизону у Ужицу. Турска војска се служила седам година и за то време се нису могли женити. По Вуку Караџићу, јураци су били потурчењаци, Бугари, јер су говорили и бугарски и турски језик. Вук пише да су били поприлично зли.
