Prvi zvuci nove muzike u Jugoslaviji, pesme Elvisa Preslija, Fetsa Domina i Pola Enke, pratili su vožnje u italijanskim luna-parkovima koji su gostovali u velikim gradovima. Tako se u Užicu prvi put rokerol čuo na “italijanskom ringišpilu” na vašerištu, na desnoj obali Đetinje pri kraju pedesetih godina 20. veka. Početkom šezdesetih godina pojavio se ples tvist. U Užicu su ga prvi zasvirali Brole i njegove “Ere”. Tvist je bio u to vreme neverovatno popularan i on je ustvari prošvercovao rokenrol na društveno prihvaćene omladinske zabave – igranke. Bio je mekša varijanta rokenrola i postao je deo repertoara tada najveće jugoslovenske zvezde Đorđa Marijanovića. Tvist je zapravo bio signal, kao i džez nešto ranije, da nije sve što dolazi sa Zapada apsolutno neprihvatljivo. Ovaj ples bio je zastupljen i na repertoaru prvog srpskog rokera, koji je novu muziku uveo u plesne dvorane i na omladinske igranke, bio je to Mile Lojpur. Lojpur je pedesetih godina bio sekretar u Filmskom gradu na Košutnjaku i tu je prvi put video projekcije filmova sa Elvisom Preslijem. Odmah je bio fasciniran njegovim nastupom, načinom pevanja, čuvenim plesom sa savijenim kolenima i pokretima kukovima. Skinuo je njegove fazone i postao pravi hit. U Užicu su ga mnogi na igrankama imitirali. Ali ta bajkovita epizoda nije dugo potrajala. Lojpur je do polovine šezdesetih godina pao u zaborav, a njegovo mesto zauzeli su neki novi VIS-ovi. Tada su ih zvali “električari”. Bili su to prvi pravi rokenrol bendovi u Jugoslaviji. Šezdesetih godina cvetala su nova mesta za igranke. U Užicu se rokenrol igrao u holu društvenog doma, na spratu Gradske kavane, u salama i na terasi Ferijalnog doma na plaži i naravno na srednjoškoskim igrankama u Ginaziji, Učiteljskoj…
Devojke u baletankama, širokim suknjama sa uštirkanim žiponima, tesnim bluzama i frizurama“konjski rep“ izgledale su lepršavo, prekasno i zavodljivo, pa je njihova lepota i šarm obavezivala i drugu mušku stranu da brine o svom izgledu da bi bili primećeni. Muška frizura u modi tih godina najčešća je bila tarzanka sa malo dužim zulufima i obaveznom ćubom na čelu, pantalone uske nazvane „frula“. A nešto kasnije i traperice uz stidljivo probijanje šimika sa visokim potpeticama. Provera da li su uspeli da se nametnu i budu zapaženi, događala se jednom, a retko kad dva puta u toku večeri, kada muzika najavi da „dame biraju“. Tada se sa sigurnošću znalo „ko se kome dopada“ i to je bio znak da se rađa neka nova ljubav; ponekad prava, ali i ona prava koju je trebalo negovati i čuvati da bi se što duže održala, veoma često i do kraja života.
Donja sala užičkog Ferijalnog doma leta 1966: „Primećuje se različitost u odeći mladića. Mladići u Farmericama u rokenrol maniru su se susreli sa mladićima u ’pristojnim’ odelima. Frizure su „a la Bitlsi“. Naravno, devojke su pristojne, žiponi, zvonaste suknje, uske bluzice, baletanke većina sa konjskim repovima pomešane sa klasično obučenim devojkama u uskim kostimima sa frizurama. Osam je sati. Začu se tuš, dreka, vrištanje…I tako je počeo ples. Neko je primetio da se u sali održava „čajanka“. Svi se tresu. Idoli sa gitarama i mladi parovi. Najvatrenije pristalice ove muzike sedeli su ispred podijuma. Samo su pokatkad vrištanjem sa „je-je-je…“ pratili melodiju. Igra se divlji rokenrol.“ Ovako je na polovini šezdesetih godina novinar Večernjih novosti preneo atmosferu iz užičkog „Šizilišta“ i vest da je i mlade Užičane zahvatila ’bitlsomanija’.
Zatim su došle diskoteke, tempo života se sve više ubrzavao, mnogo toga se menjalo u zabavi za mlade. U odnosu na igranke ranijih generacija, pa i onih dok sam ja bio di džej, današnje mi deluju otuđeno. U nekom mraku ili nepodnošljivoj svetlosti lasera, jakih reflektora ozvučenja od nekoliko hiljada vati, bez reči, bez, dodira u beskonačnom ponavljanja ritma isečenog raznim parajućim zvučnim efektima uz upotrebu lakih droga, pića od koji beži san ili u ludilu alkoholnih pića.
Pedesetih i šezdesetih godina pravi boemski restoran je bila kafana Hotela “Zlatibor”, na mestu gde je današnji blok “Zlatibor”. Tu su na muziku dolazili oni pravi gospodski Užičani. Bio je tu i klavir, koji je na sceni dominirao okružen harmonikom, bubnjevima, kontrabasom. Tu je Jelenko Veselinović svirao harmoniku, pa čuveni užički violinista Rade Jazavac, Milan Nikolić za klavirom, jedna prelepa pevačica Lidija, koja je 2005. živela u Sarajevu, zatim poznata izuzetna pevačica Ana Nikolić sa Carine i mnogo manje poznatih vrsnih pevača. Tu su gosti mogli da čuju i zvuke klasične i ozbiljne muzike. Nedeljom od 11 do 2 popodne svirala se ozbiljna muzika, evergrin i starogradske pesme. Tada “narodnjaci” nisu svirani.
Restoran na Plaži je otvoren 1964. godine, na insistiranje Voja Bojovića. Otvoren je kao riblji restoran, ustvari bila je to povelika kafana koja se zvala “Plaža”. Kasnije, kada je započela era novokoponovane muzike, Užičani će je prekrstiti u “Krmećak”. Bubnjar Crni je obično svirao sa orkestrima sa strane na preporuku užičkih ugostitelja. Tih godina je “Plaža” već bila puna gostiju u 19. časova, nije moglo da se nađe slobodno mesto, a sviralo se sve do pola jedan, dok je muzika na ferijalnom svirala do ponoći. Muzika je leti svirala baš na samom ulazu. Bio je tu i podijum za muziku. Sa strane preko jaza je bio otvoreni objekat gde se spremao pasulj, kupus, radio je roštilj sve vreme. “Svi Užičani, počev od boema i onih najuglednijih, dolazili su do “Plaže”. “Bilo je veselo i nezaboravno”.
Prve igranke na kojima se puštala muzika sa ploča su bile u užičkoj Učiteljskoj školi pedesetih godina 20. veka. Vodili su ih Dobrivoje Antonijević Doca i Rade Jovanović, kasnije jedan od najpoznatijih srpskih aforističara. Takve igranke su održavane tokom pedesetih i u bašti bioskopa „Zlatibor“, u Domu železničara na Begluku.
Prvi prostor u kome su održavani prvi pripremljeni programi sa nosača zvuka koji je nodio epitet „diskoteka“ se dogodio u velikoj Sali Doma JNA 1969. godine. Pripremali su ga Predrag Kovačević i Dragan Perović zv. Rej. Godine 1973. kasnije otvoren je u podrumskoj prostoriji užičkog pozorišta Omladinski klub i pri njemu diskoteka „OK“. U di džej kabini, koju je napravio Sveto Vuković, a sa profsionalnom opremom opremila Valjaonica bakra, muziku sa ploča su emitovali Nikola Subotić i Bokoljub Vasiljević zvani Miko Veštica. Od 1974. u diskoteci OK program priprema i vodi prvi profesionalni disko džokej Predrag Kovačević Kovač. Pored rada u diskoteci vodio je radijske emisije, pisao muzičke kolumne, a 1986. U „Politikinom“ listu „Rok“ objavio podlistak „Koreni YU roka“ koji je objavljen u 100 000 primeraka na području cele Jugoslavije.
Godine 1995. u Višegradskoj ulici počela je sa radom diskoteka „Bi bap“ i radila do 2008. Diskoteka „Haus“ je radila do 1996. godine. Jedno vreme sa tom diskotekom radio je poznati užički rok muzičar Srđan Milivojević Sikac. Diskoteka je bila u prostoru restorana „Plaža“, na desnoj obali Đetinje. Tokom prve dve decenije 20. veka najposećenije diskoteke u Užicu su „Kontra“ (Klub 208), „Garaža“, „Skala“ i „Fejs“. U poslednjoj deceniji u većim kafićima angažovani su stalni di-džejevi, povremeno se organizuju gostovanja profesionalaca iz Srbije ili iz inostranstva.
