Прво је у лето 1954. дошао хидроинжињер Миладин Пећинар, затим је Војо Бојовић својим ентузијазмом изградио плажу какву данас познајемо. За израду пројетктне документације Плаже, Пећинар је одредио инжињера Б. Стоимировића, а за надзор над израдом документације инжињера А. Ржевског. Захваљујући аиторитету академика Пећинара, инжењери су своје послове урадили волонтерски. На велику радост Ужичана, 7. августа 1960. године свечано је отворена нова велика плажа лепотица. Председник општине Титово Ужице и Организационог одбора у то време је био Рајко Јечменица Јечак. Пошто је Јечак отворио плажу, почео је спорско-уметнички програм и одиграна прва значајна ватерполо утакмица. Ко је Рајко Јечменица Јечак?
Породица Јечменица је пореклом из златиборског села Доброселица. Крајем 19. века у селу Дријетањ, где се доселила једна грана ове породице, родио се Радосав Јечменица. Бавио се земљорадњом, а по повратку из Првог светског рата изучио је опанчарски занат. По рату се оженио са Стојанком Ћитић. Добили су кћерку и три сина.
Миливоје Јечменица – Јечак рођен је у Дријетњу 1919. године, Милена 1922. године, а Милосав 1924. године. По доласку у Ужице, 1926. године, родио се најмлађи син Рајко Јечменица, у купљеној кући на Јазовима.
У Ужицу је завршио основну школу и кројачки занат. Учествовао је у НОБ-у. Са оцем Радисавом био је заточен у логору на Бањици. После Другог светског рата завршио је вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић“, а 1964. дипломирао је на Високој школи политичких наука у Београду.
Као секретар омладине, у ослобођеном Ужицу формирао је прву омладинску радну бригаду, која је градила стадион у Беглуку. Као председник Средског одбора савеза бораца у Ужицу, 1950, био је инцијатор изградње спомен костурнице на Кадињачи. Био је и секретар Средског одбора народног фронта.
Рајко је био председник народног одбора Општине Титово Ужице (1959-1962.) Ако рачунамо од Андрије Мирковића, Јечак је био десети јубиларни председник ужичке Општине, који је имао великог удела у напорима тадашње власти да се изгради Трг партизана, да се настави изградња пруге Београд-Бар. Један је је од ретких председника који је остао у свом граду да живи, да хода његовим улицама и гледа Ужичане у очи, јер ништа није било скривено између њих.
Иза Јечка дошао је Перо Антонијевић, за његовог мандата је срушена Соколана, ужички храм спорта и културе, највећи ужички урбанистички злочин, јер су га мангупи убедили да ће се срушити од „тутњаве возова“ на прузи Београд-Бар, и још су га убедили да ће добити паре да се изгради огромна хала спортова у Великом парку. Од тутњаве возова није било ништа, а од добијених пара за Халу могао је да се купи можда паркет за халу. Ипак, захваљујући социјалисти, вечитом општинском политичком раднику, Видоју Дрндаревићу, Перо је добио за све своје грешке част да се по њему назове Фабрика воде на Церовића брду. А Јечак је још жив, видео сам га код доктора Шљивића у ординацији скорије и приближава се стотој години живота.
Јечак је још био и секретар Среског комитета КПЈ, члан преседништва централног комитета СКС, члан Предсеништва СР Србије , републички посланик, делегат у Савезној Скупштини.
У Ужицу је био члан и председник више одбора. У Скупштини републике Србије обављао је дужност председника Комисије за избор и именовање, у Председништву СР Србије био је председник Савета за заштиту уставног поретка, а у Савезној скупштини СРЈ председник Одбора за унутрашњу политику и председник комисије за контролу рада Службе државне безбедности.
Јечак је посебан Ужичанин који се увек борио колико год је могао за свој родни град и Ужичани га и данас, ове 2019, цене и поштују.
