Мирослав Ристановић, по ужички Риста Масни, рођен је у Ужицу, где је завршио гимназију, а затим уписао право у Београду.
Упамтио сам га као скромног, дружељубивог човека у време док сам радио као музички уредник у ужичком Омладинском клубу. Претходно смо се упознали у ужичкој Гимназији 1970. године. И тада је био посебан Ужичанин, и није чудо што није само ушао у ужичку историју рока, већ и југословенску.
Риста је почео да се бави музиком у време када се живело много искреније, када је заиста имало коме да се свира у Ужицу. Тада су у Ужицу свирали „Вихори“ на Феријалном исте песме које су се тада свирале у Енглеској, и за Ристу су то биле незаборавне игранке. Тада је био појам и неприкосновени ужички гитариста био Рицко. На вишој Педагошкој школи су прашиле „Плаве сузе“, у којима је поникао познати ужички басиста Ћорла. Одржаване су чувене игранке у Радничком дому у Севојну, на које се ишло организовано у салу Радничког дома. У то време рок се свирао у Градској, у Дому ЈНА, у Техничкој, Учитељској школи… Било је пуно места са живим свиркама све до појаве дискотеке ОК, када је опало интересовање за те врсте игранки. Касније сам у програм дискотеке увео комбинацију са живом групом „Кило ипо“, у чијој постави је свирао „Риста гитариста“.
Од малена је имао љубав и склоност према музици. Риста је по први пут чуо звук електричне гитаре у КУД-у Севојно. Био је пети разред основне школе, сећао се негде на почетку дведесетих: „Ниједна гитара, са не знам каквим ефектима, ми до данас не звучи лепше од ње.“ У седмом разреду, отац му је купио гитару, јер је био одличан ученик. Код њих у кући становао је неки Раде, који је свирао гитару. Он му је показао два акорда и дао књигу да учи гитару. Заволео је неизмерно тај иструмент.
Ту своју прву гитару је веома брзо озвучио, купивши магнет од Таша, познатог ужичког музичара, касније вође „Плавог ансамбла“ и прикључио је на радио. У тадашњој Четвртој основној школи, свирао је у школском оркестру. Касније, док је учио гимназију, прикључио се оркестру Техничке школе. Техничка школа је почетком седамдесетих тада имала гитаре „Мелодије“ и Искрина појачала и то је група „Тем“ користила на игранкама у којој је свирао Риста игранке. У то време сам направио први ужички лајт шоу и заједно са њима наступао на тим веома посећеним игранкама. Ту је свирао и Ристин рођак Зоран Спасић Спаса, свирали су у „Тему“ ствари од Шедоуза, Битлса, Стонса, од домаћих Елипсе, Индексе, Групу 220… Риста је посебно волео групу из Пуле „Камелеони“.
Као и већини тадашњих гитариста, на Ристу је највећи утицај извршио Хенк Марвин из британске групе Шедоуз, затим се окренуо Хендриксу, Клептону, Ричи Блекмору, а онда је велики утицај на њега извршио гитариста Џон Меклафин. Касније је Мирослав једно време важио за најбржег YU гитаристу, Једном приликом је рекао поводом те процене: „Ма ја сам то сазнао много година касније, ха ха ха… Ради се о томе да сам ја гитару учио да свирам „класичарски“ са свим прстима, а тада су рокери већином били самоуки и готово сви свирали са три прста. Кад су видели да ја увијам жице и са малим прстом и логично, свирам брже са четири прста него са три, они су остали зачуђени. Ја тога уопште нисам био свестан.“
Такође, Риста и Спаса су свирали у КУД-у Севојно, многи Ужичани се сећају тих игранки у Сали Друштвеног дома у Севојни. Ту је долазило 700 људи, и те игранке са орагнизованим превозом биле веома популарне. Риста је тада имао 17 година. Није свирао само да би се допао девојкама, свирао је од срца, водила га је јака емоција. Свирао је незаборавне игранке у некадашњем Дому ЈНА у „Супер ТУ групи“ у горњој бисокопској сали, где се гурало и до 2000 људи. Било је то баш срећно време од 1970. до 1973. године за рок музику у Ужицу.
Оливер Мандић је често долазио у Ужице где је имао родбину, чуо је за Ристу и упознали су се 1973. Када је Мирослав Отишао у Београд на студије, почео је да се дружи са Оливером који је слушао џез, свирао клавир, ишао у средњу музичку школу и ненормално желео да оствари своје музичке идеје, перфркциониста вечито незадовољан… Имали су релативно мало јавних наступа. Риста се сећао једне свирке у Дадову, која се сатојала углавном од инпровизација и Оливера склоног скандалима, који је скакао по клавиру и провоцирао публику. Радили су заједно три године и снимили плочу „Тајна“ на којој је певао Душан Прелевић. Гостовали су у, тада веома популарној, ТВ емисији „Образ уз образ“. У то време је Риста живео рокерски, свирке, пробе, планирање, дружење са већином значајних музичара тог времена.
Добио је позив од Дада Топића да би заменио Јосипа Бочека, који је тада био у војсци. То није баш потрајало, јер се није уклопио у њихову концепцију иако је Ковача одувек изузетно ценио. Са Оливером је снимио доста материјала за Радио Београд. Снимио је Хит „Викендфобија“ са групом „Здраво“ Бобана Петровића, која је добила име по тада популарном омладинском часопису. Петровић је имао дара да направи добар имиџ бенда. Било је ту дувача, па црнкиње као пртећи вокали. Позвани су у емисију „Недељом поподне“. Ристи није изгледало да им је та ствар на правом музичком нивоу, а није ни рачунао да ће то имати неког успеха и напустио групу. Са Оливером се такође разишао.
Музика му је остала узгредно занимање, на жалост, не увек на завидном нивоу и онако како је желео, све је то део искуства и живота. Углавном, сви су његово име везивали за музику, а он се није није одвајао од гитаре. Из Београда се вратио 1978. године, запослио се и основао породицу. Када се вратио у Ужице, поново је почео да сарађује са својим рођаком Зораном Спасићем Спасом, са којим је некада и почео да свира гитару и са којим је и свирао на неким од поменутих игранки:
“Он је такође волео да компонује своју музику, па смо се тако допуњавали. Почели смо заједно да свирамо, са Ђоком, као певачем. Основали смо групу „Кило и по“, која је наступала и вежбала у дискотеци Омладинског клуба. Било је ту још талентованих људи, који су се мењали. али су њих тројица били стални чланови. Урадили су доста песама, између осталих и „Јелену“. „Јелена“ је постала локални хит, када је касније снимљена на првој ужичкој рок синглици са песмом „Циганске ноћи“. Данас верзију „Јелене“ изводе трубачи Дејана Петровића.” рекао је Риста 2018 године у интервјуу Зведани, новинарки Ужичке.
„Некако, у то време када је настала, нисам уопште капирао да она живи негде у народу. Мени је била као нека једноставна ствар. Био сам изненађен много година касније, на једном концерту у хали у Великом парку, када је Ђоко најавио „Јелену“, а цела хала певала током његовог извођења. Нисам могао да верујем да је људи знају. Ето, она је оставила неки траг, иако то није била типична ствар за нашу целокупну музику и оно што смо иначе правили. Имали смо добрих песама, али из ових или оних разлога, нису заживеле“
Риста са женом Весном има троје деце. Весна му је била школска другарица. Свирали су заједно у школском оркестру, после је пратио као солисту у гимназији. Заљубио се и није хтео да ризикује да се због неке потенцијалне каријере и покушаја у музици, удаљи од ње. Брзо се запослио као правник и имао све мање времена за музику. Када су снимили „Јелену“ ту се завршила прича са „Кило и по“. Пред полазак на Нови Зеланд, продао је инструменте и гитару, и музика је за њега нестала. На Нови Зеланд је отишао са породицом 1996. године. Тамо није осетио потребу да свира:
„Можда ми се само пар пута јавила нека жеља. Ипак је тамо неки другачији живот, а нисам видео начин да се са музиком тамо уклопим“. У Србију није долазио 12 година, све до 2008. године, од када је почео да долази скоро сваке године на одмор. Рекао је: „Нисам сигуран да ли сам се вратио или само дошао, у сваком случају, везан сам за Ужице. За Ужице ме везују успомене, стари пријатељи. Сво моје троје деце живе у иностранству, ћерка на Новом Зеланду, старији син у Мајамију, а млађи у Лондону. Јако је тешко планирати где ће човек живети. Ми смо једном ногом овде, а другом тамо, свакако поново идемо. На неки начин сам се и навикао да правим драстичне преокрете. Нови Зеланд нам је дошао као прави спас, како нас је одавде отерала ондашња ситуација. Тамо смо нашли неки потпуно други живот. Човек има потребу за сигурношћу, мада, с друге стране има и потребу за динамиком и новим изазовима. Увек сам волео сигурност.“
Али код њега почиње да се мења осећај према музици, а нарочито када је дошао у Ужице. Са Весном и синовима започео је пројекат „Viridian Green Project “.”
„Један од мојих синова је професионални бубњар, други син је професионални гитариста, па је логични след био да се и они укључе и да направимо нешто заједно. Тако је настао тај наш заједнички пројекат. Синови, Горан и Бојан, свирају, Весна пева, а клавијатуре свира наш пријатељ Драган из Јагодине. На тој првој ствари коју смо снимили, за мене нисам нашао много места. Ту смо ствар поставили на интернет у јануару 2018. Доста људи је позитивно одреаговало, што нас додатно мотивише да наставимо даље. Имамо још неколико композиција на којима још увек радимо, али због просторне раздвојености и временске разлике, као и због других обавеза које свако од нас има, све иде споро. Студио нашег сина налази се у Мајамију и када је све готово са наше стране, продукција и миксовање чека на њега. Можда снимимо и мали видео. Данас је технологија таква да се на једном крају света сними глас, другом крају гитара, на трећем клавијатуре или бубњеви, а на четвртом се све то лепо измиксује и направи добра музика. То могу да ураде чак и музичари који се и не познају.”
