Većina onih sa kojima sam razgovarao, koji su detinjstvo proveli na Kamenom koritu, sećajući se svoga detinjstava su setno navodili uspomene. Kako su u dvorištu Brane Macanović pravili pozorišne predstave za roditelje, pravili bi binu i donosili stolice iz komšiluka. Većina okolnih kuća odakle su dolazili njihovi gledaoci su bile male, a njihova dvorišta prepuna cveća, svi su se dobro poznavali i družili.
“Kod dede Raška u dvorištu bio je ogroman beli dud, ispod njega česma, gde je hladio pljosku sa šljivovicom. Dudove smo tresli motkom, a ispod smo stravljali ćebe. Kad bi toliko otežalo od plodova lepljivih i slatkih kao med, sedali bi na travu i jeli, otimajući ih od najezde čitavih rojeva osa i pčela, dok nam ne bi došlo do samoga grla. Koliko su bili slatki prste smo jedan od drugog jedva odlepljivali.”
“Ulica od Kamenog korita, posle rata nazvana “Druge proleterske” bila je prašnjava, leti bosonoga deca su po njoj ostavljala tragove gazeći po toploj prašini, kao po mekanom tepihu. Kameno korito, užička najstarije postojeća česma, tada je unutra imalo drveni uložak, ivica glatkih kao staklo od svakodnevnog pranja veša. Voda je iz njega isticala i, kada bi se odvod zapušio, razlivao se i tekla ulicom. Zimi se ta ulica pretvarala u ledenu pistu, za sankanje i vožnju bobom sve do današnje cvećare na raskrsnici ispred službenog ulaza u pozorište. Sve je vrvelo od dece, njihove vriske, dozivanja i oštrog siktanja njihovih potkovanica. Ova ulica je tek kaldrmisana tokom pedesetih godina dvadesetog veka.”
“Za njih je tada “Džamija” bila centar sveta. Najlepši kraj Užica. Tu su provodili vreme od ujutru do večeri. Iznad Kamenog korita bila je duga stara drvena ograda i kuća Boža Šnajdera. Na uglu kuće Vinke, koja je točila piće u Hotelu “Palas”, pa kuća čija je vlasnice poginula za vreme bombardovanja 1944. god. Dole, ispod kuće, koja danas postoji, Manojla Tripkovića železničara, u kojoj je takođe istoga dana poginula jedna žena, pa kuća Velja berberina i Milene sa prelepim dvorištem punog cveća sa metalnom kapijom na kojoj je iskovana godina kada je napravljena.”
Od Kamenog korita, levo, ka Raškovićima, bio je kameni zid i kuća Ljuba i Dare Polić i dvorište sa crvenim ribizlama. Sada je tu nova kuća i velika kajsija. Pa kuća Vitomira prevoznioka, još jedna koju je srušila avionska bomba, gde je poginulo jedno dete. U produžetku Antonijevići zvani Pujdovci, od kojih je najpoznatiji Dobrivoje Antonijević Doca. Pa kuće Milorada i Milojke Nikolić, pa Kovačevići, Ristivoje državni majstor i Jela, zatim Nikole i Albine Kutlašić. Ispod njihove kuće je bila bara puna žaba, koje su celo leto kreketale, blizu bare kuća Đenića, od kojih je Jevrem doživeo sto godina. Bila je to oniska kuća na potoku. Idući prema cetru Rosulja užički štampar Romanović je imao tri kuće, koje je izdavao pod kiriju. Tu se nalazila i kuća u kojoj je živeo sa porodicom i svojim radnicima. To je danas prostor na kome se nalazi prodavnica Smiljanića, a unutra dvorište, pored nje, sve je to bilo gazda Romanovića i levo i desno.
Tada su u Užicu bila dva štampara Romanović i Milošević. Odnosi između njih su bili dobri i korektni, svako od njih je radio svoj posao, “a u niučemu se nisu preklapali”. Romanović se 1907. godine doselio u Užice i otkupio štampariju Lazara Trišića prvog užičkog štampara, a pored štamparije imao je i knjižaru. U štampariji je nabavio nove, savremenije mašine, sav potrebni štamparki pribor, od kojih je nešto bilo u upotrebi i 2006. godine i prestavljalo muzejsku vrednost u užičkom štamparstvu. U Romanovića štampariji štampano je između dva svetska rata najviše knjiga i novina. Tako su Rosulje uz najveći broj prosvetnih radnika imale i svog štampara.
