Fotografija iz 1969 -70. Brat našeg Dede Vitomira, užički državni majstor bravarskog rada, Ristivoje Kovačević, zanatska i lovačka užička priča, tog dana izrazio je želju da ga otac Vlajko odveze do na Belu Zemlju da vidi te od starina lovcima poznate krugove u kojima se kreću zečije porodice. I tako, svi koji smo bili u dvorištu u Omladinskoj 28, potrpasmo se u Amija 6. Otac iskoristi da naprvi ovu fotografiju dede sa unucima, na kojoj ja u poslednjem momentu stižem, pa sam neoštar. Mislim da smo tada videli i jednog zekana, za koga je sestra Nina rekla da je “Duško Dugouško”.
Inače, skorije, kada je profesor Iskrin imao izložbu “Kapije i vrata starog Užica” u GKC, između lepih fotografija, bila je izložena i jedna prava kapija od kovanog gvožđa. Na njoj su savijena povelika slova u krugu UGŠ – Užička gradska štedionica, diplomski rad našeg dede Ristivoja, kada je završavao zanat. Kada je rušena zgrada Užičke gradske štedionice, stric građevinski tehničar, Slobodan Kovačević, kupio je kapiju i zato je sačuvana do današnjih dana. Kapija je posebna – mladi Ristivoje nije koristio aparat za zavarivanje, već je sve elemente povelike kapije spojio čeličnim, ručno rađenim nitnama.
Na prvoj fotografiji s leva, osamnaestogodišnji Predrag Kovačević (ja), do mene Ana Kovačević, danas profesorka biologije, do nje Aleksandar Saša Kovačević, elektro inžinjer koji radi i živi u Nemačkoj, do njega Nina Kovačević, danas učiteljica u OŠ “Dušan Jerković”” i deda Ristivoje u poznim godinama.
Na drugoj fotografiji, koju je snimio S. Jovičić, je Milorad Iskrin, uz kapiju koju je radio mladi Ristivoje, na izložbi u GKC. Ova fotografija je bila uz tekst užičkog dopisnika “Politike” Branka Pejovića koji prenosim u celosti:
Autor: Branko Pejović, subota, Politika 02.12.2017.
Kad zaškripi užička kapija
Užice – Velika metalna kapija kroz koju se tridesetih ulazilo u Građansku štedionicu na užičkoj Žitnoj pijaci, sačuvana u porodici Kovačević od lomova dugog vremena, sada krasi neobičnu izložbu „Kapije i vrata starog Užica”, postavljenu u Gradskom kulturnom centru. Autor izložbe je Milorad Iskrin, užički istoričar, već iskazan u pisanju knjiga o ovdašnjim starim kafanama, pekarama, česmama… O Užicu koga više nema.
Sada on u prošlost ulazi na drugi način, kroz vrata i kapije, kao dragi gost jedne neopisane teme davnog vremena. Skromni ili luksuzni za svoje vreme, ti ulazi lako navode posmatrača na sećanja. S tim što je pomenuta metalna kapija izuzetak među eksponatima: ostalo su izložene fotografije velikih starinskih vrata iz raznih delova grada, kapija, pa i slavoluka.
Iskrin predstavlja i legendom opisuje kako izgleda ajnfort kapija Zotovića kuće, izlog opančarsko-saračke radnje Ćitića, vrata kafane Veselina Jankovića, ulaz u kuću Popovića, niska podrumska vrata kuće Andre Stanića, vrata vile slikara Milovanovića… Pažnju privlače i dve stare slike užičkih trijumfalnih kapija, slavoluka na ulicama grada: jedna je iz 1899. kada su ovde visokim slavolukom dočekani vladari Obrenovići, druga iz 1912. kad je manjom trijumfalnom kapijom dočekan prvi dolazak voza „ćire”.
– Vrata i kapije uvek imaju svoju vrednost i značaj, čak i u narodnim izrekama: „Ušao na velika vrata”, „Izašao na mala vrata”… Gledao sam i da su na novčanice od 50 i 100 evra stavili slike kapije. Možda bi valjalo, zarad berićeta, da rukom dotaknemo tu sačuvanu kapiju nekadašnje Građanske štedionice. A ovu izložbu sam posvetio kompozitoru Žarku Petroviću, koji je nedavno obeležio 85. rođendan – rekao je na vrlo posećenom otvaranju izložbe Iskrin.
Po oceni recenzenta izložbe, istoričara umetnosti i kolekcionara Aleksandra Tošića, mnoga vrata i kapije koja nam Milorad Iskrin otkriva više ne postoje jer je Užice grad koji nije baš imao sreće u očuvanju graditeljske baštine.
– Cilj ove izložbe je da se ukaže poštovanje prošlosti, građanskoj kulturi nekadašnjih domaćina i trudu starih majstora stolarije. Svaka vrata nose lični pečat domaćina, na pojedinim se uočavaju i motivi koji podsećaju na antički hram, a posebna su i jedinstvena kao protagonisti priče o životu kroz male i velike stvari, kojima čovek daje smisao – istakao je Tošić.
